Autor: Hana Kazazović

“Znaš, ja sam čuo o njoj  svakakve priče…”
“Kakve?”
“Paaa, da je došla do te pozicije koristeći i neke druge puteve, da tako kažem, sa određenim ljudima”
“Aaaaaa… možda. Ali pitanje je koliko ima istine u tome…”

Je li se vama nekad desilo da čujete ovakve ili slične priče o nekoj osobi koju znate ili ste tek upoznali? Ako živite na Balkanu vjerujem da jeste. Mi, Balkanci smo poznati po tome da znamo sve o svima. Često čak više i bolje nego o sebi, zar ne?

A jeste li se nekad našli u situaciji da o sebi čujete neku glasinu? Da je na primjer neka komšinica ispričala o vama nešto što nije istina. Da vas je na poslu ogovarao radni kolega? Da vam je neko poslao screenshot poruke u kojoj vas neko ogovara?

Kako ste se osjećali? Je li vam uopšte bilo jasno zbog čega bi neko pričao laži o vama? Jeste li se brinuli šta će o vama misliti ljudi koji vas ne znaju, nego samo čuju takve laži?

Nikome ne može biti prijatno kada sluša neistinite priče o sebi, bez obzira na razlog zbog kojeg se pričaju i na to ko ih priča. Najčešće je zavist ta koja dovodi ljude u situaciju da pričaju laži o nekome, a vrlo često joj u tome pomažu i predsrasude.

Ono što je najsigurnije jeste vjerovati sebi – svojim ušima i očima i ljude procjenjivati na osnovu ličnih iskustava. Cijeniti ih prema onome kako se ponašaju prema nama jer samo to i jeste bitno za naš život.

Nikad ne znate zbog čega vam neko priča o nekome, koji mu je motiv i kako je nastala ta priča. Možda baš onako kao i ona koju ste čuli o sebi a nije bila istinita.