Moj početak u privatnom biznisu

Mislim da smo svi svjesni krize u kojoj se nalazimo i neću reći ništa novo ako kažem da nas je stislo i pritislo sa svih strana. Ipak mi se čini da nismo svi svjesni koliko je ozbiljna situacija, bar to ne znaju oni koji bi čak moža mogli nešto popraviti po tom pitanju. Konkretno, u Bosni i Hercegovini vladajuće strukture se najviše bave same sobom i čitavih 8 mjeseci pred izbore okrenuti su samo ka tom događaju. Lično bih voljela da ih pitam kako misle da im glasačko tijelo preživi do oktobra ali ne vjerujem da bi uopšte shvatili moje pitanje.

Dok sve to traje ja sam okrenuta svojoj ličnoj borbi, a slobodno vrijeme uglavnom „trošim“ pokušavajući nešto naučiti ili bar pročitati nešto pametno. Tako sam u zadnja dva dana pročitala dvije odlične stvari. Prva je tekst Moje greške u web businessu i neuspjeli projekti – učite na meni, na online magazinu Web Poduzetnik koji inače nudi puno toga korisnog i novog. U moru tekstova i magazina slične tematike ovaj se izdvojio zbog toga što nudi priče i savjete iz ličnog iskustva, a to je uvijek mnogo zanimljivije i vrjednije od teorije. Drugi zanimljiv internet kutak sam otkrila sasvim slučajno i u dahu pročitala sve što se tamo nudi. To je blog Detozin koji takođe nudi tekstove iz prakse i razmišljanja na malo drugačiji način. Posebno su mi se svidjela zadnja tri teskta koja o marketingu i brandu govore na netipičan način.

To me potaklo da i sama kažem nekoliko stvari jer, kako jednom davno napisah, i sama sam odavno u privatnom biznisu i o tom iskustvu bi se dalo pisati i pričati. Ne znam sad konkretno ni objasniti zašto sam se upustila u tu vrstu borbe, ali ono što sigurno znam da je to u ovoj državi više nego avantura. Da se konkretno neko našali i snimi reality show bio bi u istom žanru kao i Survivor.

Elem, moje kolege i ja smo davne 2001. godine odlučili da krenemo u privatluk. To se desilo nakon što smo kod jednog čike radili u privatnoj firmi koja se bavila izradom i štampom reklamnog materijala. Firma je propala, zahvaljujući vlasniku koji nije mogao pomiriti svoje želje, mogućnosti i sposobnosti. Nas troje smo naučili posao pa nekoliko mjeseci radili privatno u kući/stanu. I tad smo skontali da je krajnje vrijeme da legalizujemo tu djelatnost jer rad na crno nije pošten.

I onda smo našli knjigovodstveni servis jer, naravno, niko od nas nije neki stručnjak za tu papirologiju. Našli smo i poslovni prostor, malu garažu o čitavih 6 metara kvadratnih, i u njoj smjestili ormar, sto i računar. I grijalicu, tačnije uljni radijator. Ta grijalica je jako bitan momenat jer smo firmu otvorili u novembru, a garaža je imala dobru izolaciju pa smo tu zimu uglavnom radili za Elektrodistribuciju i doktore. Nit’ smo se kad ugrijali, nit’ smo mogli raditi normalno, a koštalo nas sve da ne kažem koliko.

Uglavnom, posavjetovali su nas kako da uganjamo papire – treba ti potvrda da nisi socijalni slučaj, potvrda da nemaš zabranu obavljanja djelatnosti, potvrda da si pošten, da te niko ne ganja ni za šta, da nisi dužan porez, i još more nekih potvrda. Kaže nama tad teta u knjigovodstvu da je pametnije da se samo ja prijavim kao zaposlena jer nam je to jeftinije. Mene vaspitavali drugačije pa se ja prekontam i pitam je “A šta ako dođe inspekcija, ko će mi povjerovati da sve to sama mogu napraviti i uraditi?” I prijavimo se nas dvoje, a kolegu ostavimo “na crno” dok nas ne krene.

Bitna stvar je da sam ja tad upravo završila višu Poslovnu školu. To je neka skraćenica od ekonomskog fakulteta koja mi je dala zvanje ekonomiste. Ali ono što je bitnije od tog zvanja jeste da sam ja “naučila sve” što se tiče marketinga, promocije, upravljanja. Mislim, temeljita kakva jesam svu sam teoriju bukvalno progutala i kontala da sam totalno osposobljena za borbu na terenu. Mislim – profesori sa fakulteta su posebno cijenili to što sam rekla da ću po završetku pokrenuti privatni biznis. I pri tom nikad sebi nisam mogla odgovoriti na pitanje koje mi je kolega stalno postavljao. Koje pitanje? Pa, ako je to sve tako bajno, zašto niko od mojih profesora nema svoj VLASTITI privatni biznis? Zašto se toliko drže fakulteta i katedri, k’o da su srasli sa njima?

Uglavnom, tako je sve počelo, a u sljedećem “broju” ću vam opisati kako sam smislila i provela u djelo svoju prvu promotivnu aktivnost.

7 comments

  1. “zašto niko od mojih profesora nema svoj VLASTITI privatni biznis?”
    E to je ključno pitanje ;) Kad bi se napravila jedna korektna analiza radnog angažmana profesora na ekonomskim fakultetima u BiH siguran sam da bi pokazala da preko 90% njih nikad nije imalo privatni biznis, već su svi oni na državnim jaslama…

  2. Fkt dobro pitanje, a odgovor je vrlo jednostavan – nemaju petlje. :D
    Biti privatnik je stvarno prava avantura i vjecita borba sa prezivljavanje, ali ako prevazidjes samo “prezivljavanje”, tesko ce te sta zaustaviti u usponu.

  3. Biti privatnik je zaista avantura, teska, ali slatka.Onaj ko uspije uziva u plodovima svog rada, truda, znanja.A najveca prednost je ta sto nad glavom nemas nikog da ti soli pamet, ne daje plate,ucjenjuje itd.KAko se ono kaze, MOBING valjda, je sada vrlo popularan.A kada si sama, toga nema.I super!
    A profesori?????? I svi ostali pametnjakovici???Jooooj, nemoj mi bona na ranuuuuuu.
    Caooooooos

  4. Prvo da ti se zahvalim za linkove, a onda ću odmah da “skočim” da pročitam i ostale tekstove u seriji (kasnim iz opravdanih razloga, kao što znaš – i ja sam privatnik, a to znači da mojim vremenom upravlja “viša sila”…)

Leave a Reply to Milko Cancel Reply

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

X