Autor: Hana Kazazović

Razmišljala sam kako da što više utisaka sa mog putovanja u Ameriku zabilježim i čini mi se da je pisanje na blogu možda najbolji način jer će ostati trajno, a ima i puno ljudi koje zanima kako mi je. Ovo pišem u 7 ujutro dok je u BiH 1 popodne i proživljavam i svoj prvi ‘jat lag’.

Ali da krenem redom :)

Moj drugi let avionom u životu je takodje zanimljivo iskustvo. Sarajevo – Beč, uzlijetanje i slijetanje tokom kojih sam ponovo razmišljala kako čovjek ipak nije tica i što to meni sve u životu treba. Pa onda žurba po terminalu u Beču, hiljade ljudi i mi koji nismo nešto iskusni, a posebno ja kojoj je taj aerodrom u Beču prvi korak van teritorije bivše države :D “Eto, iskoračih iz tebe, bivša Jugoslavijo”, mislila sam, ali zaboravih da to nekako zabilježim, taj moj prvi korak u ovih skoro 40 godina.

Onda let preko oceana i gledanje na onom ekranu gdje smo. Austrian Airlines, zbog vas sam zažalila što sam od one 4 godine učenja njemačkog zapamtila samo ono ‘auf wiedersehen’ koje sam nesebično iskoristila izlazeći iz aviona i u Beču i kasnije u Washingtonu ?. Zažalila rekoh jer uvijek prvo sve pričaju na njemačkom pa smo kontali baš ako dodje do kakve frke i oni budu davali uputstva, dok predju na engleski već se ko zna šta može desiti ? Ali srećom, sve je prošlo ok koliko jedan let od 10 i po sati može biti ok.


Naime, da izvinete, ja sam se sjebala k’o da sam sama vozila i još uz to išla pkeške. Nakon sat leta me sve bolilo i o spavanju bilo kakvom nije bilo šanse, mada su ljudi oko mene uredno spavali. Marta i Slobo su popili još neke tablete za spavanje koje je ona uzela od mame i nisu takodje zaspali ni sekund. Tablete izgleda ne rade ? Ja sam gledala onaj film kad David Beckham igra 7 utakmica za 10 dana na 7 kontinenata i malo se tješila vidjevši koliko on leti u tih 10 dana. Mislim realno, sad bih orden dodijelila svima iz Australije što lete u BiH ikad, a posebno onima koji to rade svake godine.



Ali dobro, možda vremenom postane lakše ili navikneš ili nadješ tablete koje rade pa spavaš ?

Dolazak u Wahington i gužva na aerodromu prilikom koje sve funkcioniše besprijekorno i red od čini mi se par hiljada ljudi ide brzo i bez frke i nervoze. Nešto na šta nisam navikla stvarno, pa sam bila posebno zbunjena jer sam očekivala da ćemo čekati do jutra a ono sve prošli za dva sata, od pasoške kontrole do izlaza. Ljubaznost službenika na pasoškoj kontroli, koji je sa zanimanjem pogledao papire o tome ko plaća moj put i boravak u SAD (a za one koji ne znaju – pozvana sam od strane Američke ambasade i State Department sve organizuje), nivo je koji bih evo sad odmah preslikala na cijeli svijet. I ne, nije on jedini, puno je tu bilo službenika i svi su takvi prosto standard koji očito svi moraju poštovati.

Hotel Palomar u ulici kakvu sam gledala na filmovima. I uopšte je sve nekako tako meni filmski kao da sam teleportom prebačena u neku od serija i sad sam tu neki gostujući lik. Sve gledam oko sebe i čekam kad ću iza ugla ugledati Oliviu Pope ?


Onda još jedna lekcija o standardima – kupili smo u prodavnici dva adaptera za američku utičnicu kojima je na polici pisalo da su 10,99 $. Na kasi se ispostavilo da su 25$ ali sam ja to platila zbunjeno i izašla. I onda nam pratiteljica kaže da to možemo fino vratiti – jer nam je skupo, pogriješili smo, ne svidja nam se, bilo šta. I fino – uzesmo ih i vratismo bez ikakvih problema. Još se oni nama izvinjavaju jer je stajao na pogrešnoj cijeni.

Pred kraj večeri, dok smo gazili neki 23 sat nespavanja u komadu, naletimo na protest povodom posljednjih tužnih i ružnih dogadjaja u Americi. Scena kao u filmu – policijska blokada ulice sa sve rotacijama i mi, naravno, odmah poletimo da vidimo šta je i slikamo i snimimo ?

Mama, ne brini, čuvamo se, nećemo u frku uletiti ?

Mada jeste, na momenat opet imaš osjećaj da gledaš film i da to ispred tebe nije stvrna scena. Ali policija je tu u obezbjedjenju, prati ih a oni samo pjevaju izvikuju parole i sve je mirno.


Jutros sam od 4:20 budna, čekala da svane da idem kupiti vodu i da se otvori Starbucks da popijem čaj. Jeste, ne pijem kafu ? Pa sam se smorila dak sam naručila jer tražiš čaj, pa onda 6 varijanti kakav ćeš. Pa onda kažeš a onda te pita “A koju veličinu / količinu. Pa uzela najmanju i evo drugi sat kako ga pijem, a onaj najveći je valjda cjelodnevni ?


Glavni utisak mi je da svi vodaju pse svuda, u hotelu, po radnjama, a ispred hotela je posuda sa vodom i hranom. I to mi je takva razlika u odnosu na nas i to takva da mi je došlo da ih grlim od dragosti. Drugi glavni utisak. Je srdačnost i ljubaznost čak i u 15 do 6 ujutro. Treći utisak – potrebna mi je koncentracija da zapamtim da ne znaju naš jezik jer se zamislim pa kažem nešto na našem jer nemam taj utisak da nisam kod kuće. I taj dio ne kontam, ali naslućujem da ima veze sa tim što te prosto niko ne gleda kao da si stranac i jednostavno toliko se osjećaš ugodno da zaboraviš da nisi kod kuće i da je ipak puno lakše ako im se obraćaš na engleskom.

Majke mi, u svim našim državama, čak i u Zenici kod kuće sam doživljavala da me gledaju kao da sam pala sa Marsa samo zbog frizure ili neke majice ili bilo čega trećeg. A ovdje prosto ne obraćaju pažnju kakav god da si i šta god da radiš i odmah na prvu ti ugodno. To je taj neki osjećaj o kojem su mi pričali svi ali nisam vjerovala dok nisam doživjela. E sad ne znam je li svuda tako ili je to možda karakteristika Washingtona.

Danas idemo u turistički obilazak i vjerujem da ću tek danas živjeti kao u serijama, da ne kažem filmu.

Eto malo još fotkica pa se čujemo sutra možda već. Halalite štamparske propuste, pišem kao svaki pravi bloger – sa telefona ?


Želiš obavijest na email kada bude objavljen novi tekst?