U glavi sam od juće ispisala stotinu statusa i tekstova, a i pročitala sam otprilike toliko drugih. Svi su sve rekli što i sama mislim i realno, sve smo to već čuli nakon svakog ubistva žene. Nije se ništa promijenilo i bojim se da se neće ni promijeniti još zadugo, jer smo davno skrenuli pogrešno i otišli u pravcu iz kojeg nije lako ni jednostavno situaciju popravljati.

Ali jedno je moguće – da se svaka žena (iz)bori za sebe. Tako što će prepoznati zlostavljača, a to je svaki onaj koji pokušava da te kontroliše, bilo kako. To je svaki onaj koji ljubomoru potura pod ljubav. I da svaka žena shvati da ljubomora nije romantična i osnova je za nasilje kasnije. I da svaka žena shvati da nasilje dolazi tek na kraju. Prije toga su emocionalne ucjene, određivanje s kim možeš popiti kafu. Ne mora ti za početak ni braniti – dovoljno je samo da mu nije pravo zašto s tom prijateljicom ideš bez njega.

A možda najvažnije od svega – da svaka žena shvati da nije to nešto što se dešava zato što je ona kriva ili manje vrijedna ili je to nekako sama izazvala. Dešava se i obrazovanim i ekonomski situiranim i ženama koje imaju podršku porodice. Nema pravila.

Za početak moramo bar to – ukinuti onu “ko se tuče taj se voli”. Ne opravdavati nikakvo nasilje. Ne izgovarati ono prokleto “ali” nakon kojeg slijedi bilo kakvo opravdavanje osobe koja pomisli da ima pravo nekome oduzeti život. Ne postoji razlog za to. Ne postoji opravdanje ni za udarac. Hajde da počnemo od toga.

A svakako – sistem moramo popravljati i mijenjati. Sad je takav da štiti nasilnike i zato se ovo sve ovako i dešava stalno.