Autor: Hana Kazazović

Ne vjerujem u slučajnosti. Sigurno postoji razlog zbog kojeg me Lejla uvezala sa gospodinom Tomislavom Žuljevićem, čovjekom koji me zainteresovao za temu o doniranju organa. Nisam do tada o tome znala skoro ništa, jer tu ne računam znanje koje sam “pokupila” iz serije “Gray’s Anatomy”.

Moram priznati, a ponovila sam to već nekoliko puta od tada, da me bilo malo stid zbog toga što nisam imala pojma o tome koliko je veliki problem transplantacija organa u Bosni i Hercegovini.

Stid me bilo što nisam znala da u BiH ima skoro 3.000 pacijenata na dijalizi.

Stid me bilo što nisam znala koliko je težak život tih pacijenata kojima je jedini lijek novi bubreg, a koji svaka 2 dana provode privezani za aparat koji im čisti krv, nakon čega su smoreni i iscijeđeni i to im traje jedva pola dana.

Stid me bilo što nisam znala koliko malo se transplantacija radi u BiH i nisam znala koje su sve prepreke za povećanje tog broja, odnosno veći broj ozdravljenja.

Od razgovora sa Tomislavom, a njega možete pročitati ili čuti ovdje, ja stalno čitam i istražujem ovu temu. Prosto me žulja i ne da mi mira.

Razmišljam o onom što je Tomislav rekao, da je 20 puta veća šansa da će svakom od nas zatrebati organ, nego što ćemo biti u prilici da ga damo. I prosto osjećam da moram o tome više znati, pisati i pokušati objasniti ljudima koliko je važno, jer mi je nekako kasno da ljudi o tome saznaju kad se nađu u toj situaciji.

Osim toga, pročitala sam i knjigu Slavenke Drakulić “Tijelo njenog tijela” u kojem ona piše o svojim iskustvima sa transplantacijom bubrega, u Americi. Ona je bubreg dobila od živog donora kojeg nije znala jer, zamislite – u Americi postoji par stotina ljudi koji odu u bolnicu i kažu:

“Želim da doniram bubreg – nije bitno kome – odlučite vi kome je najpreči”.

I ta knjiga mi je dodatno pokrenula pitanja u glavi i gura me stalno ka tome da o ovome čitam i pišem jer – kod nas se vrlo teško, još uvijek, dobijaju organi preminulih.

Jer ljudi ne znaju koliko je to važno.

Jer ne znaju stav onih koji su preminuli. Kako mi reče doktorica sa kojom sam neki dan razgovarala o tome – najveći broj onih koji odlučuju kaže “Da je moje ja bih vam dao, ali ja ne znam šta je ona mislila o doniranju organa i ne mogu odlučiti u njeno ime”.

A iz Slavenkine knjige, te iz iskustava drugih država, znam koliko je važna uloga medija – da upoznaju javnost sa tim i da navedu ljude da samo razmisle o tome te popričaju sa svojim ukućanima.

Jer su mnogi donori u Americi odlučili dati jedan bubreg nakon što su pročitali u medijima koliko je to važno.

Jer se poveća broj donacija kad se u medijima priča o tome, dokazano.

Upravo iz tog razloga, jer me ova tema žulja i jer je smatram veoma važnom, sutra idem u Sarajevo na Mirne proteste ispred Parlamenta FBiH. Nije mi mrsko iz Zenice otići u Sarajevo iako srećom nemam nikog bolesnog i za sad ne znam nikog lično (osim Tomislava) sa transplantiranim organom.

A ako i vi ne znate zašto je ova tema tako bitna, preporučujem da pogledate snimak emisije od sinoć – Kontekst. U njoj je gost Adnan Fazlagić, novinar kojem je transplantirano srce i koji zajedno sa sagovornicima iz Hrvatske i Srbije odlično objašnjava sve te stvari koje su važne i oko kojih se muče pacijenti u BiH. Da, vjerovali ili ne, jedna od glavnih prepreka u BiH je politika, te je upravo zato sutra mirni protest ispred parlamenta.

Vidimo se!