Autor: Hana Kazazović
Vrijeme baš brzo prolazi kad se dešava puno novih stvari i za manje od 7 dana ću biti kod kuće. Inače živim prilično mirnim i povučenim načinom života pa se i zbog toga trudim upiti što više utisaka sa ovog putovanja, da mi budu kao zimnica za moje zeničke dane. I već sad znam da mi je jedna od boljih odluka ovo svakodnevno pisanje jer sam se danas pokušala sjetiti nekih stvari iz Washingtona i nisam mogla dok nisam pogledala u tekst ?
Danas smo imali onu pravu turističku bus turu po Pittsburghu. Vožnja na vrhu ‘dabl deker’ autobusa doveženog iz Londona dok ti vjetar mrsi kosu a sunce grije. Nije ti vruće i uživaš, osim kad te nekad ošamari lišće sa drveta pored kojeg prolaziš i sve do momenta kad se vratiš u sobu nakon 2,5 sata vožnje, skineš majicu bez rukava i skontaš da izgledaš kao zidar – majica se icrtala a koža koja nije bila pokrivena ima finu tamno roza nijansu ???
Sreća pa ne boli jer je druga stvar koju mi je najteže naći u Americi jogurt. Obični, kao kod kuće jogurt ?
Prva stvar koja fali je – za one koji nisu pročitali Srkijeve utiske iz Amerike, on je to prvi javno izrekao mada smo se svi isto pitali – četka za wc šolju ? Jednostavno nema, bar u hotelima. Da li imaju po kućama ne znam ?
Uglavnom, Pittsburgh smo prilično dobro vidjeli iz autobusa i čuli puno toga zanimljivog. Mislim da su ovakve ture super stvar koje vam mogu dati blic pregled grada, a vi poslije možete dalje istraživati sami šta vas zanima. Napravila sam i dosta fotki pa ću vam njih na kraju teksta staviti.
Danas se igrala baseball utakmica, Piratesi ili kako ih ovdje zovu ‘Bucks’. Dio grada oko stadiona je bio prepun i svi su crno žuti. Prošli smo i pored Heinz arene u kojoj igraju ‘Steelersi’. Oni igraju američki fudbal i u suštini su pitsburški ‘Čelik’ ?
Pittsburgh je bio nekad grad čelika i kao i Zenica – jako zagadjen. Danas sam baš slušala kako su se ljudi nekad morali presvlačiti u toku dana ako su nosili bijelo jer bi im se zbog prljavog zraka isprljalo sve. Medjutim, to je prošlost. Željezare više ne rade i u gradu su glavne neke druge industrije, softverske i medicinske i još neke.
Bili smo na kraju na večeri kod veoma zanimljive i divne porodice. Vincent ima 94 a njegova supruga 93 godine. U braku su 68 godina i tu žive već 65. Nemam baš često priliku upoznati tako bistre, pametne, obrazovane i zanimljive ljude tih godina, tako da mi je ovo bilo baš posebno drago iskustvo. Tu su bili i njihova dva sina i snaha i svi skupa znaju dosta o Evropi (snaha je Evropljanka), ali i o bivšoj Jugoslaviji i BiH. Svi su puni znanja o svim mogućim temama, zainteresovani da čuju o nama, našoj kulturi, običajima i baš je bilo ugodno razgovarati sa njima. Posebno kad su pohvalili i naše znanje engleskog jer smo Marta i ja išle bez prevoditeljica ?
Da, nema boljeg lijeka za moj manjak samopouzdanja nego ovih nekoliko pohvala od domaćih za govorenje engleskog. Toliko mi to znači da se samo zbog toga isplatilo doći ovamo ?
Sutra opet neki zanimljivi sastanci, pa ću se ovdje zaustaviti, a vi uživajte u fotkama.
A ovo ispod me Marta fotkala kako blenem oko sebe tokom ture ???
Draga Hana, redovno pratim Vase objave na sajtu, jer veoma lepo analizirate procitane knjige, dok ovih dana imam utisak kao da sa vama putujem Amerikom, i koleginicu Martu morate angazovati za licnog fotografa, sjajno Vas je uslikala.
Hvala puno, Marija. Marta baš ima oko i stvarno su mi sve fotke koje je ona napravila super :)