Ovo je tekst koji sam maloprije obećala napisati. Sve je krenulo od sljedećeg tvita:
A onda je došlo do iznošenja stavova i argumenata koji su se pretvorili u “razgovor” koji ipak traži malo više prostora. Zato pišem tekst.
Zašto sam Faruku savjetovala da nastavi raditi kao freelancer?
Zato što sam od 1997. godine u privatnom biznisu, a od 2001. do prošle godine sam lično bila samostalni poduzetnik, tačnije poduzetnica. Prvo sam sa kolegama imala obrt – jednu vrstu štamparije, a onda od 2006. sam bila vlasnica trgovačke radnje. Kada smo nas troje 2001. godine krenuli u registrovanje svog privatnog biznisa imali smo nekoliko mjeseci rada “na crno” iza sebe i par stalnih mušterija. Te naše mušterije su imale želju da posluju sa nama regularno a i mi smo željeli raditi ozbiljno pa smo se registrovali.
Imali smo dilemu – doo ili obrt, pa smo uz konsultacije sa knjigovođom odabrali obrt – sve je isto što se tiče poslovanja samo su manje obaveze. Tako je i krenulo. Kada sam ja 2006. godine pokrenula svoju trgovačku radnju takođe je nisam registrovala kao doo nego kao STR. Manje obaveze su bile presudne i tada.
Kao vlasnik obrta ili trgovačke radnje plaćaš jeftinije pokretanje radnje – troškovi ne prelaze 200 KM. Mjesečne obaveze su, ako sam radiš, otprilike do nekih 400 KM doprinosa za penziono i zdravstveno osiguranje. Imaš još fiksne troškove – prostor, telefon i ostalo. I godišnju taksu na firmu u zavisnosti od djelatnosti. Meni je za trgovinu bila 300 KM a za obrt kolegama oko 100 KM. I to je sve.
Posluješ regularno – izdaješ račune bilo gdje u zemlji i inostranstvu, imaš firmu u suštini.
Šta ne valja kod obrta? Jedina stvar koja ne valja je to što te tretiraju kao fizičko lice. I to ne samo zbog toga što čitavom svojom imovinom odgovaraš za poslovanje obrta, nego zbog glupih zakona koji ga uređuju. Konkretno – kao vlasnik obrta sebi ne isplaćuješ platu, plaćaš samo doprinose na minimalac. Sav prihod koji ostvariš se vodi kao tvoj prihod i plaćaš 10% poreza na njega godišnje. Ako ti zatreba kredit u banci – bilo tebi kao fizičkom licu bilo firmi – teško ćeš ga dobiti. Zašto? Zato što banke kredite daju onima koji su registrovani kao doo – djeluju im ozbiljnije. I zato što ti ne primaš platu preko njih, a to im je uslov – da imaš mjesečnu platu.
Tako moj kolega, vlasnik obrta ne može da digne kredit u banci, a njegov brat, zaposlen kod njega kredit dobije bez problema. Vlasnik ne može – radnik kod istog vlasnika može. Glupa logika za koju su kriva pravila ali tako je.
Ako želite biti samostalni poduzetnik – preporučujem obrt
I pored “mana” koje ima, ja bih svakom novopečenom privatniku prije savjetovala obrt nego doo. Argument kako kod obrta odgovaraš svojom imovinom a kod doo do visine osnivačkog uloga meni nije dovoljan. Ako si početnik i želiš u privatni biznis – kreni od manjeg zalogaja. Posebno ako nemaš iskustva. Obrt se lakše otvara, ali i zatvara ako propadneš. Manji su troškovi, sve je jednostavnije. Ako te krene baš toliko da ti obrt postane pretijesan – uvijek možeš registrovati doo kasnije.
Doo je sa svim svojim pravilima i zahtjevima jednostavno prevelik zalogaj za početnike, a ne nudi ništa toliko specijalno da bi se isplatio. Da, gledaće te ozbiljnije u banci, ali to je otprilike jedina prednost.
Međutim – dilema je bila FREELANCER ili FIRMA!
Iako će mnogi pomisliti da ovo govorim zato što sam propali privatnik ja danas svakom savjetujem da se ne zalijeće i da ne pokreće samostalni biznis. Situacija u BiH je takva da država zadnjih bar 10 godina uopšte ne stimuliše poduzetništvo i ne štiti privatnike. Čak suprotno od toga – sve što rade ide na štetu privatnih poduzetnika. Crno tržište cvjeta – pisala sam o tome u prošlom tekstu, a ako se daju neki poticaji onda su uglavnom za nevladin sektor. Upravo zbog toga danas imamo toliko NVO organizacija u BiH – jedino oni daju neke pare i sve češće imate čak i kafane koje rade na bazi Udruženja građana. Opstaju zato što inspekcije ne rade svoj posao, naravno.
Dakle, država ne stimuliše privatno poduzetništvo, a kad joj treba novaca onda šalje haračlije (inspekcije) da obiđu privatnike i pokupe koliko pokupiti mogu. Do kad će to sve tako trajati ne znam, ali znam da svakim danom otpadne po nekoliko onih koji su željeli samostalno zarađivati za život. Svaki dan se nešto novo zatvori.
Zato ja u zadnjih godinu, dvije savjetujem da se sačeka ili radi na bazi ugovora, kao freelancer. Ako se može, naravno.
Ipak, za one koji misle da mogu ili trebaju moram napisati jedno poređenje koje mi je rekao moj brat.
Firma ti dođe kao fascikla u koju ćeš smjestiti papire koji joj pripadaju. Neko kupi prvo lijepu, novu fasciklu pa onda traži čime će je ispuniti. A neko nakupi papire pa onda, kad više ne zna kud bi sa njima, kupi fasciklu. Onakvu koja zadovoljava kriterije.
Da prevedem? Mnogi pate od toga da imaju firmu, da budu direktori, da mogu na vizit kartu napisati “manager”. Otvore firmu pa onda gledaju šta će raditi i kako će je ispuniti – kako zaraditi od nje.
S druge strane postoje oni koji rade – kad god imaju priliku i na bilo koji način. Na ugovor, preko kolegine firme, na crno… I u jednom momentu imaju toliko posla da je svako dalje poslovanje neozbiljno bez firme – bez fascikle. Pa onda otvore ono što im zadovoljava i formu.
Što znači – ako imaš posla već i planiraš ga širiti i dalje, zarađuješ solidno i planiraš se ozbiljno baviti time u životu, a samo ti fali da to nekako uobličiš u formu onda možeš za početak razmisliti o registraciji. Stavi sve na papir, saberi i oduzmi, izračunaj najgoru varijantu (uvijek računaj i nju, obavezno). Pa ako misliš da možeš i da ti je to što nisi registrovan prepreka ka napretku u poslu registruj – za početak obrt ;)
P.S. Za kraj jedan najdobronamjerniji savjet iz prve ruke, testiran na svojoj koži: Svaki mjesec vodite evidenciju prihoda i rashoda. Ako tri mjeseca za redom imate gubitak gurnite glavu pod hladnu vodu, zovnite nekog ko će vam reći istinu čak i ako vam se ona ne sviđa – i ozbiljno razmislite o promjeni načina rada ili o zatvaranju firme. Svaka varijanta, kao na primjer kredit da bi popravili posao i sl. je ulazak dublje u živo blato. A iz njega se još niko nije bezbolno izvukao.
1. Meriš zaradu
2. Kada svaki mesec imaš više od budući porezi i doprinos (100 do 150 eura) + zarada kojom bi bio zadovoljan ideš na korak 3. Ako taj uslov nije ispinjen ideš na korak 4.
3. Otvaranje firme (agencije, preduzeznik). Ideš na korak 5.
4. Radiš gradiš brend i trudiš se da budeš još bolji sve dok korak 2.
5. Radiš, gradiš brend i trudiš se da budeš još bolji.
Odličan i vrlo koristan metod :)
bravo bosanko
Svaka čast za ovaj primjer o fascikli! Meni moj brat često ima priliku suprotno pričati: hajde da otvorimo biznis/firmu. Dobro, kažem: za šta će ti to? – Pa biznis, kako za šta će mi? – Pa šta ćeš raditi, što želiš da otvoriš firmu? – ?
Vizitka se može napraviti i bez registracije firme (mislim da je ovo mnogima stvarno nepoznato). Mnogo stvari se može uraditi i bez firme, a ako je baš neophodno onda se može, što kažeš, početi sa obrtom. Za svu tu papirologiju treba jako puno vremena, a naši ljudi o tome razmišljaju sa parolom “lako ćemo”. Vrijeme košta i to sve treba ukalkulisati u biznis plan. I vlastiti rad je trošak (bez obzira što nećemo sami sebi plaćati; ali treba uračunati da smo to vrijeme mogli potrošiti na rad za klijenta i imati zaradu).
Treba pogledati izvještaj o pokretanju biznisa, pa vidjeti kako je to značajan trošak i prepreka koji ohlade mnoge preduzetnike. http://www.radiosarajevo.ba/novost/76978/Lakse-pokrenuti-posao-u-Bjelorusiji-nego-u-BiH
Nadat se je da će doći neka vlast koja će biti poticajna za razvoj biznisa, do tada nam ostaje da printamo vizitke bez firme i radimo na crno.
Još jednom pohvale za članak!
Osnovno: napravi realnu projekciju shto podrazumeva dobro informisanje – mozda ti se uopshte ne isplati sa prilivom koji imash.
Drugo: cim je isplativost mala ili idesh u minus zatvaraj.
Ah da, bitno je da uvek imash neku rezervu novca (mada to vazi i ako nemash firmu :)
prosto i jednostavno kao u svakoj igri: igram se dok meni odgovara, kad mi ne odgovara odmah prekidam, jer su velike shanse da stvari nece krenuti na bolje same od sebe.
(ps: proshao ceo krug od osnivanja do zatvaranja jednom i sad opet imam registrovanu agenciju)
Apsolutno si u pravu. Bolje je biti registrovan kao poduzetnik, nego kao doo. Moji savjeti klijentima su da otvore doo samo ako se hoće baviti uvozom i(li) izvozom roba / proizvoda, i ako planiraju investiciju za koju treba dugoročni kredit u većem iznosu.
Možda izgleda čudno, ali bar u Zenici ima dosta “jakih” obrtnika i poduzetnika, ali još više malih firmica koje su na izdisaju, i koje su otvorene zbog navedenog razloga – status managera :) Doduše, ima ljudi koji stvarno imaju ideju, ali ideju treba novčano potkovati i imati lobi da se ona ostvari. Poslovanje u BiH je postalo komplikovano i neisplativo, što je apsurd jer bi upravo trebalo da bude stimulativno.
Strašni su iznosi koji se trebaju plaćati za, npr. promjenu u Rješenju (notar + sudska taksa), minimalno je 750 KM. Takse na firmu u Zenici su izjednačene za male računovođe, revizore i advokate – nigdje veze :)
Naplata potraživanja je postala nemoguća misija.
Nije ovo kukanje, ovo je real life, svako ko ne vjeruje, ja ću mu davati svoju platu samo da podijelim sa njim dio gubljenje živaca, maltretiranje i redovnu dnevnu dozu stresa :) Mislim da je raditi pod imenom i prezimenom u ovakvom okruženju prava stvar.
Imamo privatnu firmu i nikada nije bilo gore nego sada… Tako da moj glas ide za freelance. I onako od penzije nećemo živjeti…
Vrlo koristan tekst.
Kada registrujete bilo kakav oblik firme otvarate sebi nove mogućnosti, lakše naplaćujete usluge i delujete ozbiljnije. Međutim, to mnogo košta jer dobijate mnoge fiksne troškove. Država, sa druge strane, neće uraditi baš ništa kako bi vas zaštitila od mora konkurenata koji, osim što rade cenovni damping, rade na crno i ne plaćaju poreze. Preduzetnik svakog meseca imam par stotina eura minusa koji mora pokriti, dok freelancer kreće od nule. Tako je u Srbiji, čisto sumnjam da je u BiH bolja situacija. Ako njima nije u interesu da zaštite i stimulišu ljude koji im plaćaju poreze na svašta, zašto bi mi ispadali ovce? Uvek se nešto može naplatiti preko prijatelja koji već imaju firme, ako baš mora i preko ugovora o delu.
Hvala za tekst, danima razmisljam sta mi je ciniti! U slucaju da se registrujem i da to prodje uspesno, poslacu ti primer dobre prakse :)
Slažem se sa Milošem da u “matematiku” obavezno treba ubaciti realne projekcije. Problem je što početnik ima vrlo malo šanse da to i ostvari. Svaka od stepenica može biti suviše klizava. Ja sam (pre 20 godina) preskočio par stepenica i odmah registrovao d.o.o. Logika? Ako misliš da je nešto dobra ideja, raspitao si se, proverio, IMAŠ DOGOVOREN POSAO “U DŽEPU”, i još dva-tri u najavi… Nemaš šta da taktiziraš – udri iz sve snage! A ako nisi baš siguran, može-da-bude-a-ne-mora-da-znači, “da probamo pa ćemo videti”, ili već u tom stilu? Bolje se odmah mani čorava posla! Niko nije uspeo u poslu ako je samo “probao”.
Ko što sam ti danas rekao na tviteru – za mene je razlika izmedju freelancera – i onih na kartonskim kutijama vrlo mala, i to na štetu freelancera. Zato što freelancer je po definiciji neko ko TEK nudi svoje usluge, ili u prevodu – čeka posao. Znači, gazda je onaj ko NUDI posao. On može lako da ucenjuju freelancera, ali ne i firmu (jer se bar pretpostavlja da firma ima i druge klijente). Možda negde na zapadu ljudi mogu da lepo žive kao ilustratori, dizajneri ili programeri (u slobodnom statusu) ali bojim se da će to kod nas biti izvodljivo tek kad potražnja bude 100x veća nego što je sada.
Ispada da je glavna stvar koju u poslu treba naučiti – kako doći do posla (tj para) – ali to ste već znali?
Otvoriti firmu, naravno. Biti uzoran gradjanin, preduzetnik. Graditi drzavu. Uciti vlast kako se drzi olovka. Ko skonto, skonto
Koju državu? Kome uzoran?
To će biti razumno tek kada najviši, a i oni ispod njih u državnoj hijerarhiji budu plaćeni po učinku mjerenim porastom standarda građana za koje oni u predizbornim kampanjama kažu da su im servis. Bojim se da se to neće desiti kod nas, ne bar u bliskoj budućnosti.
Neće, nažalost. Branko je bio ironičan :)