Autor: Hana Kazazović
Kad neko ode sa ovog svijeta, zapitaš se „A koliki je trag ostavio u njemu?“
Dok mi se srce raspada na sitne komade od jutros, uopšte nemam problem da odgovorim na ovo pitanje kad pomislim na tebe.
Rex, pas čija je misija na ovom svijetu bila da ljudima pokaže koliko pas može biti dobar i koliko se pas može voljeti. A neke od nas i da nauči da se zauvijek prestanemo bojati pasa i da cijeli njihov rod prihvatimo svim srcem.
To si napravio meni.
Meni koja sam se cijeli život osjećala neugodno kad bi mi samo prišao pripadnik tvoje vrste, samo da me onjuši. Umirala sam od straha ne znajući kako vi u stvari komunicirate i šta hoćete od nas ljudi. Sjećam se dobro tog dana, stajala sam ispred zgrade, slomljena od tuge zbog mačka koji nam je na rukama izdahnuo pola sata ranije, a ti si mi samo prišao i zagrlio me svojim velikim šapama. Nisam imala vremena da se uplašim, nego sam taj tvoj zagrljaj prihvatila kao utjehu.
I tako je krenulo.
Uslijedile su godine u kojim si me dočekivao mašući repom i radujući se kad me vidiš, onako kako ti se nikad niko osim psa ne raduje.
Brzo sam shvatila da si poseban. Umiljat i beskrajno pažljiv i strpljiv, prema djeci posebno. I prema malim kučićima koji bi, s vremena na vrijeme zalutali u Travničku ulicu.
Nisam samo ja bila „žrtva“ tvoje misije uklanjanja straha od pasa ljudima. Znam bar još dvoje komšija iz zgrade koji su te obožavali i koji su prvo zavoljeli tebe, a kasnije se prestali bojati i ostalih pasa.
Dok po ko zna koji put danas brišem suze i pokušavam ostati jaka, muž mi nabraja sve razloge zbog kojih se može reći da si u ovih 5-6 godina u našoj ulici imao dobar život.
Da, voljeli su te mnogi. Da, zaista nisi nikad bio gladan. Da, mogao si birati ko će te pomilovati i maziti, i koju poslasticu ćeš danas od koga dobiti.
Da, vodili smo te i na šišanje i kupanje i tako si zaradio nadimak „Lav“. Kakva si samo faca bio nakon toga. A kad se samo sjetim kako si bio dobar i poslušan i kako se teta iz salona oduševila da je tako umiljat i pitom pas koji živi na ulici. Iako nisi ljubitelj vode, nisi se bunio i čak si skoro zaspao na kraju tretmana, izmoren valjda svim onim četkama i feniranjem.
Da, vodili smo te i u Sarajevo kod doktora. I izmučila sam te sa svim onim tabletama i sirupom. Neću nikad zaboraviti kako sam te ganjala oko zgrade da ti dam sirup, kisnući do gole kože jer si se sakrio pokušavajući izbjeći tu torturu. Koliko god ti išla na živce, uvijek bi na kraju poslušno zinuo da se riješiš i tog belaja jer si znao da te neću pustiti bez toga.
A i znao si, znam, da to sve radimo za tvoje dobro, pokušavajući da ti pomognemo.
Koliko god ja bila svjesna svega toga i koliko god sebi govorila da smo ti svi zajedno pružili maksimum koji smo mogli, duša me boli jer znam da si bio pas koji je zaslužio najbolje. Zaslužio si ti i mekani krevet stalno, a ne samo debelu deku one jedne zime. Sjećam se kako se nisi odvajao od nje i kako si uživao dok se deka nije skroz raspala pa smo je morali baciti.
Zaslužio si ti i da imaš topli dom, a ne da kisneš kad god je hladno i da ratuješ sa ostalim psima braneći našu ulicu. Da smo ti samo mogli objasniti nekako da se skloniš kad pada kiša, a nije da nisi imao gdje. Džaba, uživao si u tome da budeš mokar, a posebno da se valjaš u snijegu, bez obzira na to koliko ti hladno bilo.
Zaslužio si, Rex, puno više. Jer si nama svima dao puno više. I falićeš velikom broju ljudi.
Duša me boli ne samo zbog tebe, nego zbog svega što se dešava oko nas. Jer, znaš, može nas biti ne znam koliko, dovoljno je da ima samo par ljudi kojima smetaš i koji ti mogu doći glave. Ne znam da li je tebe neko šutnuo pa ti slomio njušku koja te mučila zadnjih mjeseci. Ili te neko udario prije 2 noći pa si dobio krvarenje koje te na kraju ubilo.
Nije sada ni bitno, nema te više.
Ali je to sve zajedno dokaz da je dovoljno da na 50 dobrih dođe 1 osoba koja je to u stanju napraviti, i ona će pobijediti. Jer je šteta koju napravi nepopravljiva.
Jer je to što je takva neka osoba u stanju uraditi dovoljno da slomi srca svima nama i da nas ostavi u situaciji da se osjećamo beznadežno i slomljeno.
Hvala ti za svu radost i ljubav koju si nam svima davao, dragi Rexonja. Nikad te nećemo zaboraviti.
Nikad te neću zaboraviti <3
Ne znam šta reći. Žao mi je.
:( Mnogo mi je žao.
Žao mi je Rexa, nisam znala šta se desilo. Od njega smo mogli naučiti ne samo da volimo pse, već poneku lekciju o odanosti, prijateljstvu..
Ne znamo ni mi u suštini šta se desilo. Moguće čak i da je bio otrovan :/
A da je bio divan, jeste. I faliće, itekako će faliti :(
Divan post!
Često razmišljam šta bi nam rekli psi kad bi umeli da govore.
Sigurna sam da bi Rex pričao koliko je zahvalan za sve što ste mu pružili.
No, svakom ko živi dođe čas. Praznina ostaje, živi se s njom.
Znam da i nas čeka taj dan i nadam se da nije blizu.
Divan i dirljiv post kao opis i potvrda dubokog prijateljstva. Radost, ljubav i uspomene koje je Rex dao svima vama će vas i dalje grejati, baš kao što su Rexovo srce grejali vaša briga i ljubav.
Rasplakala si me :( žao mi je, vjerujem koliko ti je teško. Nama je jednog psa udario auto, slučajno, nije mu bilo pomoći, i kad se samo sjetim, plakala sam danima. A kad pomislim kako bi mi bilo da ga je netko namjerno otrovao, udario, ne razumijem, samo se pitam kako netko to može učiniti? Danas psu, sutra možda i čovjeku.
Ali znaš da si Rexu dala najviše što si mogla <3 Bilo je to uzajamno davanje, on je tebi pomogao osloboditi se straha od pasa, ti njemu uljepšala mnoge dane u vašoj ulici!