Autor: Hana Kazazović
Ugledam vijest o tome kako se pokreće nova politička stranka i ispod komentar “Spašavajte!”.
I ne, nije tema ovog teksta pravljenje 648. političke stranke, najčešće od ljudi koji su bili već članovi onih prethodnih 647.
Tema je to da najveći dio naroda ovdje sjedi i čeka da se pojavi neki superheroj, pokret, političar ili ne znam ni ja šta već – čarobni štapić, i da za sve ostale odradi posao. Dok ostali sjede, grickaju košpice i skrolaju Facebook da vide šta radi ostatak svijeta i ko kome šta lajka.
Ne ide to tako. Evo, vidimo da ne ide, stanje u kojem živimo je najbolji dokaz. I zato me to “spašavajte” ubode u oko i nasekira i potakne da pišem.
Građani se stvaraju
Evo još jedan dobar primjer – već dva dana se meni u glavi vrti ovaj tvit:
@TrivicSasa Gradjani se ne radjaju, stvaraju se. To sto si rodjen u gradu ne znaci i da se ponasas tako.
— Tamara ?? (@Tammydraga) May 11, 2017
Zato što je u ovom sva suština.
Postavljanjem pravila, propisa i zakona koji se provode se građani stvaraju.
Pravljenjem kulturnih i sportskih sadržaja se građani stvaraju.
Promovisanjem pozitivnih vrijednosti, organizovanjem različitih akcija – se građani stvaraju.
Nastavite niz…
Niko se nije rodio naučen. Ne možete imati gradove i u njima tretirati stanovnike kao stoku, smatrajući da je samo bitno da imaju koliko toliko hranu i sklonište i očekivati da budu građani. Ne možete očekivati da to oni sve sami od sebe, po rođenju. Jer sam taj čin rođenja ne znači ništa. Sve je do okruženja, vaspitanja, okoline i uslova.
Ne postoji lista prioritetnih problema
Neki dan sam se pitala i ovo:
Jer se redovno dešava da se okupe ljudi oko nekog problema, pokušavaju popraviti nešto vršenjem pritiska na vlastodršce, organizovanjem nekih akcija, pisanjem, zviždanjem… i onda se nađe XY onih koji će reći “A što sad to, ima ovo preče?!”
Suštinski problem je što izgleda postoji 5% ljudi koji su spremni dio svog slobodnog vremena potrošiti da urade nešto za druge – za zajednicu, za društvo, za nekog trećeg. Ostalih 95% sjedi i komentariše tih 5%, a često su ti komentari baš u fazonu – što sad to a ne nešto drugo.
Evo šta je rješenje. Kad god vidite da se neko okupio radi nečeg što vama izgleda besmisleno, vi se onda sa svojim istomišljenicima okupite i bavite onim što vi smatrate da je bitnije. I svi će biti zadovoljni.
Poenta je da se onih 5% koji su spremni dati sebe i svoje slobodno vrijeme za nešto, poveća bar na 50%. Jer ni tih 5% sad nije neko odabrao niti zadužio, nego su sami prepoznali da mogu, trebaju i hoće. Jer im nešto smeta.
Da vam otkrijem jednu tajnu.
Nije način za rješenje problema na našim prostorima u tome da se pojavi čudotvorna superherojska politička stranka. To je nemoguće i džaba aplaudirate svim novim grupisanjima, posebno onim koja nastaju od ljudi koji su tu već 100 godina i koji su nas i doveli tu gdje jesmo.
Način za rješenje naših problema je da se što više ljudi uključi u razne vrste pritisaka na ove koji već jesu na vlasti. Da svi oni postanu svjesni da su na tim superplaćenim pozicijama zbog nas, a ne da mi kao narod postojimo zbog njih.
A načina za pritiske je mali milion i to bukvalno. Od protestnih šetnji, do praćenja njihovog rada i reagovanja na svaki pogrešan potez. Pa kad se nas par hiljada rasporedi po problemima – neki će pratiti šta svi oni rade po pitanju budžeta i kako troše pare, neki će pratiti zašto ne usvajaju zakone koji bi drastično poboljšali život svim ljudima u BiH, neki će se baviti pravima i zaštitom životinja…
Tek tada će gospoda političari shvatiti da je njihov posao da rade za nas i da nalaze rješenja za probleme, a ne da su na tim funkcijama zato što su ne znam kako bitni ili sposobni.
Jedan od kandidata na predsjedničkim izborima u Srbiji je imao fantastičan slogan koji kaže “Ljudi na koje čekamo smo mi”.
I to je tako. Ne mi u smislu da svi trebamo u politiku i u stranke. Mi u smislu da sjedimo na kostima onima za koje smo glasali i da im na svaki potez koji nam se ne sviđa ukažemo, pa makar tako što ćemo ih cimati za rukav ili pisati mailove svakom direktno.
Živimo u vremenu kad zaista puno možemo, samo se treba što više nas pokrenuti. A ne da vam ova šaka ljudi koja se bori za različite stvari i nešto pokušava izgleda čudna ili da im se smijete.
Sjajan tekst!
Samo da dodam… Od ljudi koje poznajem, koje sam sebi birao za druženje, pa samim tim imam dobro mišljenje o njima… dakle, od tih ljudi ne znam da bih i za koga bio siguran da je spreman da se “pokrene”. Nije valjda da se družim sa pogrešnima? :)
A s druge strane, kada bih istim tim ljudima rekao da želim osnovati političku stranku, vjerujem da bi spremnost na akciju bila sasvim drugačija.
Što je jedne prilike u javljanju u neku tv-emisiju rekla jedna “revolucionarka” – ‘Ja ću krenuti prva kad krenu svi!’
Da ne budem samo pesimist, čitajući ovaj tekst pomislio sam kako bi bilo sjajno uvezati dobre i pozitivne ljude… ali kad sam pomislio od koga bih ja krenuo… tu sam i stao…
Tačno znam o čemu govoriš. Ali evo primjer – prošle subote sam pisala tekst o protestnoj šetnji u kojoj sam učestvovala. Povezalo se nas 30-ak koji se međusobno skoro nismo ni znali. Ja sam znala 2-3, površno skroz ali nas je vezala ideja. Svako je znao isto toliko, pa smo se okupili oko ideje i napravili nešto. Od mojih bližih poznanika i prijatelja nije bio skoro niko i nisu mi zbog toga manje dragi. Prosto eto, svako za sebe ganja i gura ono u čemu se pronalazi.
I to je eto neka vrsta povezivanja sa dobrim i pozitivnim ljudima i da, sporo je i teško je ali meni se ne da da odustanem i da ne vjerujem u to ;)
Što se tiče tih političara kod nas, nažalost, izbori su pokazali da ni opozicija ne može da postigne ništa dok se ne ujedini. Jer, ako je jedan kandidat zaposeo sve medije, a opozicija se rasprišila na čak 10 kandidata, nije ni čudo što nije bilo rezultata. Međutim, još jedan kandidat je ostavio poseban utisak na ljude izjavom da ako očekuje od njega (kandidata) da ljudima reši sve probleme – treba da menjamo kandidata. Što je upravo to o čemu pišeš: političari ne služe ničemu ako nismo i sami spremni da nešto uradimo za sebe. Jednostavno, takvo je vreme došlo.
Upravo tako. I ja samo ne znam evo kako ljudima to objasniti i kako ih pokrenuti :(
To je kao priča o tome kako nastaje engleski travnjak. Kaže: siješ travu, kosiš, pažljivo uređuješ, opet kosiš, opet dosijavaš i tako 300 godina. Na kraju imaš pravi engleski travnjak. Tako ti je s našim građanima, nikad dovoljno vremena da postanu građani. Taman se stvori neka kritična urbana masa, u tom neki rat, neki belaj, nezaposlenost.. i tako se stalno vrtimo u krug. A kad govorimo o strankama, ne mogu da se odlučim da li su mi gore stare ili novoformirane, koje apriori očekuju da svi u njih potrčimo samo zato što su nove! A ono isto sr..e, samo drugo pakovanje.
Joj, definitivno jeste tako :(
A za stranke – meni nekako gore ove nove što misle da je jedino bitno to što su nove, a uglavnom čak u njima isti, stari ljudi i jbg.