Navikla sam da o svemu što mi se dešava, o svemu o čemu razmišljam i što me muči — pišem. Ali trenutno sam u fazi u kojoj imam problem napisati bilo šta, čak i onako, na papir, samo za sebe. Ovo što pišem sada je forsirano dijeljenje, čisto da pokušam razbiti tu blokadu u glavi. Jer znam — kad ne mogu da pišem, onda sam na dnu.

Zadnja dva, tri mjeseca mučim se s Lakijevom infekcijom uha. Laki je moj stariji mačak, ima 13 godina. Inače je poprilično čudnog karaktera. Rekao bi čovjek da je maza, divan i krasan, ali u jednom trenutku „prevrne“ i postane nemoguće išta s njim. To se desilo i sada.

Promijenili smo nekoliko terapija pokušavajući mu zaliječiti uho. Vodila sam ga veterinaru, trebao je dobiti pet injekcija. Nakon tri je bilo super. Dobio je i četvrtu, ali petog dana, kad sam ga trebala odvesti, desio se taj njegov klik — pretvorio se iz mačka u tigra, doslovno. Prepala sam ga se. Trebalo nam je nekoliko dana da se situacija smiri, da on opet bude mačak kojem mogu prići i uopšte išta uraditi.

Nakon nekog vremena infekcija se vratila. A povratak veterinaru više nije opcija — ne mogu ga ni uhvatiti, ni prenijeti, a u transporteru se odmah pretvara u tigra. Pokušala sam s tabletama. Ko ima mačku, zna koliko je teško dati tabletu i normalnoj mački, a kamoli ovakvom.

Jednu sam nekako uspjela uz vriske, paniku i cijelu dramu. Drugu sam pokušala dati uz debele rukavice — i svejedno me izgrebao i ugrizao kroz njih. Nakon toga je tabletu povratio, imao još jedan napad i morali smo prestati s tim pokušajem.

Sad su jedina opcija kapi. I to ide teško. Kapam mu dva puta dnevno. Na to se ne buni toliko da ne mogu ukapati, ali sve ide sporo i vrlo je upitno može li se infekcija izliječiti samo kapima. Nemam opciju da mu dam antibiotik. Nemam opciju da ga odvedem veterinaru. Nisam još probala da veterinar dođe kući, ali znam da ako bi i uspio dati jednu injekciju — drugu ne bi mogao. Laki pobjegne i od mog tate kad dođe do mene, a kamoli od nekog stranca.

I tako su mi dani svedeni na posmatranje njega: kako jede, pije, spava, ponaša se. Treći je dan kako mu dajem nove kapi. Pokušavam ga natjerati da bar malo pije vode, da pojede nešto. Imam sto vrsta kesica. Popije nešto malo, ali ništa konkretno. Jedina opcija bi bila da toliko oslabi da ga mogu malaksalog odnijeti veterinaru — a istovremeno se nadam da ne dođe do te tačke.

Najgore od svega je što nemaš s kim podijeliti tu muku. Imam par ljudi kojima se iskukam i isplačem, onih koji imaju svoje ljubimce i razumiju. I to je sve. A ovo su momenti kad se osjećam najbespomoćnije, najpraznije i najusamljenije na svijetu. Jer nema te jedne osobe koja bi jednako dijelila sve što se dešava.

Ne pomaže ni to što idu praznici, kraj godine, rođendani, sve ono što je nekad bilo lijepo u dvoje, a sada je samo prazno. Nije grozno biti sam ako si od početka sam. Grozno je kad shvatiš da si sada sam — nakon što si imao sve. Znam puno ljudi, posebno žena, koje su dugo same, nekad izborom, nekad spletom okolnosti. Čini mi se da to nekako bolje nose. Ili sam možda ja još uvijek preosjetljiva. Ipak je prošlo “samo” sedam mjeseci.

Uglavnom, dijelim ovo da razbijem svoju blokadu. Meni je teško tražiti bilo kakvu vrstu pomoći. Sve u životu trenutno učim ispočetka. Ovaj život od 16. aprila je nešto u čemu sve ponovo učim. Ne mogu se vratiti na staru mene. Nekad je najteže upravo to što pokušavam — jer ta stara Hana više ne postoji. A ova nova se gradi sporo, teško, i nekad imam osjećaj da nikako ne ide.

Zato bih vas, koji ste prošli kroz nešto slično, zamolila da podijelite neke trikove, savjete… Može u inbox, ne mora javno. Ako vam je tako lakše. Kako ostati normalan, kako ostati pri pameti i šta raditi kad dođu krizni momenti?