Miloš Petrović, momak koji zaista živi od interneta

Autor: Hana Kazazović

Mislim da mi se ideja za ovaj tekst javila jednog septembarskog jutra u Bečićima (CG) tokom konferencije Spark.me, dok smo u hladu smokve i vinove loze pili kafu i razgovarali. Miloš je pričao o tome kako mu ide posao, kako je uspio da zaposli i mamu koja se potpuno pronašla u ovom što sada radi, a ja sam ga slušala sa uživanjem i moram priznati – divljenjem. Tu vrstu divljenja osjetim uvijek kad pred sobom imam tako mlado biće koje samo za sebe gradi svoj put, ne uklapajući se u neke ranije zacrtane obrasce. Da, mislim na onaj obrazac – završi fakultet i biće posla, u narodu poznatiji kao “samo uči, sine, biće para” :)

Miloš je momak iz Bora. Završio je FON u Beogradu i tamo i sada živi. Za ovih nekoliko godina koliko ga poznajem je uradio toliko puno zanimljivih i dobrih stvari da bi sve to moglo popuniti jedan cijeli život. Pri tome on zrači pozitivnom energijom i toliko je dobro i fino stvorenje, da ja stvarno mogu reći da sam sretna zbog toga što sam pišući blog došla u priliku da upoznam ljude poput njega. Dođe mi nešto kao mlađi brat i uvijek se radujem kad nam se poklope putevi pa se nađemo na istim konferencijama

Naravno, jasno vam je nakon ovog uvoda zašto mi je Svemir, na pitanje koji bi muškarac sad trebao naći svoje mjesto u rubrici “Ljudi kao inspiracija” odmah odgovorio – Miloš :)

Miloše, za početak mi reci ono osnovno o sebi – nešto kao “elevator pitch” za upoznavanje sa tobom ;)

Web preduzetnik i bloger. Obožavam tu kratku definiciju sebe i svog rada jer biti preduzetnik u Srbiji danas je poseban izazov, a biti bloger znači imati slobodu pisanja, što je u nekom domenu panka, koji posebno cenim i praktikujem u poslu.

Ja namjerno nisam htjela u uvodu nabrajati šta sve radiš trenutno jer me bilo strah da ću nešto propustiti. Zato te molim da sad ti to uradiš – koji su projekti na kojima radiš trenutno? Od kojih živiš, odnosno koji donose prihode, a koji su onako – za tvoju dušu?

Zbunjujem ljude time šta radim, jer me očigledno ima na više mesta. Živim trenutno od svoje agencije MWEB, gde su mi primarni projekti sajtovi Wellness-spa.rs i Kopaonik.net. Fokus je praktično na web promociji hotela. Uz to, radim i kao project manager na izradi web sajtova, jer je moja agencija u tom domenu stekla dobru reputaciju i pozicioniranost.

WebDan je onako za dušu, sa fantastičnom ekipom najbiližih saradnika iz Bora. Blog je takođe za svoju dušu i srećan sam zbog toga.

Kako je sve počelo? O čemu si maštao kao srednjoškolac i jesi li i otprilike mogao zamisliti sve ovo što danas radiš?

Deda Ljuba, poreklom sa Kozare, žarko je želeo da postanem gimnazijalac. Ipak, ja sam maštao samo da popravljam računare, jer praktično internet tad nije ni postojao, pa nisam ni mogao da razmišljam o ovome što danas radim. Sebe u internet svetu spoznajem tek 2004. godine i projektom Bor030.net. Sebi, a i dedi, sam želju uslišio tek na drugoj raskrsnici, kada upisujem FON, koji me je učio poslovanju, interneta je bilo u mrvicama, ali sam paralelno i samostalno sebe uvodio u web priču.

Pokrenuo si nedavno internet magazin hotelijeri.com. Kako je došlo do toga i šta je u stvari osnovna ideja?

Sa jedne strane u kontaktu sam sa hotelijerima i uočavam lepe informacije koje mogu postati vesti i intervjui. Sa druge strane primećujem zatupljenost domaćih medija i žutu štampu koja dominira. Procenio sam da je dobro pokrenuti jedan sajt sa pametnim vestima iz oblasti koja zaslužuje veću medijsku podršku. Ciljna grupa su nam hotelijeri i budući hotelijeri, kao i turistički radnici. Nismo se fokusirali na jednu državu, krećemo exYu regionalno.

Mnogi bi gledajući sa strane mogli pomisliti da živiš život iz snova – puno putovanja i zanimljivih destinacija. Niko ne zna koliko je iza svega toga rada i upornosti, pretpostavljam i puno odbijanja, posebno u početku. Reci mi kako si se izborio sa tim i kako si istrajao? Pitam i zbog sebe jer ja sama imam problem kad mi nešto ne uspije iz prva dva-tri pokušaja da ne odustanem :D

Imao sam sreće da među prvima pokrenem blog, uđem u Twitter svet i uspeo sam bez sile i spontano da izgradim svoju pulbiku i kontakte. Naglašavam, ništa nije bilo na silu, ali uz marljiv rad, a sve na dalje je i splet srećnih okolnosti. U poslu i svemu što radim mi jako pomaže i sportski život, poseban balans, koji aktivnije vodim poslednjih godina, dva istrčana polumaratona u Beogradu i redovno plivanje.

Koliko su ti na tvom putu pomogle konferencije koje posjećuješ? Ili možda bolje da pitam – koliko je važno znanje koje si dobio na fakultetu a koliko ono koje si sam tražio – na konferencijama i stalnim usavršavanjem na različite načine?

Na FONu nisam naučio ništa vezano za internet jer nastavni program nije bio usmeren u tom pravcu te 2003. godine. Tek nove generacije “zagrebu” nešto od toga, ali rad na sebi, paralelno sa fakultetom je nešto što je obavezno danas, šta god da studirate. Konferencije sam počeo da posećujem tek nakon studija i pomogle su mi više nego fakultet, u konketnoj struci.

U internet svijetu su Borani poznati kao jedni od najzaslužnijih za promociju i poznatost Bora u regionu. Ja sam davno rekla da zahvaljujući blogerima iz Bora znam o tom gradu puno više nego što bih ikad mogla saznati na osnovu aktivnosti bilo koje turističke zajednice. Ima vas dosta pa me zanima šta je dovelo do toga da se u Boru toliko ljudi aktivira pišući blogove i koristeći internet u najrazličitije svrhe?

Saksija u kojoj smo rasli definitivno je forum Bor030.net koji je pokrenuo Igor Mitrović. Velika internet revolucija u tom momentu u našem gradu. Ipak, nekako smo bili pogodno tlo jer je genetika našeg grada takva da je puno intelektualaca na malom prostoru. Imali smo neku hemiju i prepoznali da je web naš razglas. Dalje slede projekti našeg bloger tate Zorana Stankovića (aka RainDogBor), a onda se redom aktiviraju novi blogeri: Vladimir Stanković DedaBor, Suzana Janačković Živković (aka Suske), Zoran Milojević, Milan Stojković i neke mlade nade. Za neke će se tek čuti. Preponosan sam na njih.

Reci mi nešto o WebDanu – kako je nastao i zbog čega? Kome je namijenjen i u kom pravcu ćeš ga dalje razvijati sa ekipom?

WebDan je primarno bila naša vizija da kreiramo jednu novu, posećenu konferenciju u Boru, da se vratimo na staze starog sjaja, BlogOpena koji je organizovan u Boru i da ispravimo krivine koje je su iza sebe ostavile dve šatro-konferencije o kojima ne vredi da se troše reči. Želja je bila da unesemo svežu energiju i kreativu. I već prve godine smo okupili 250 posetilaca, druge blizu 300.

Članovi WebDan ekipe su Damir Petkovski, Marko Aleksić, Milan Stojković i Miloš Avramović, u najužem članstvu, plus naša mlađa podrška Boris Firicki i Ivana Bogdanović.

Pravac, videćemo, pripremamo za sada treći WebDan koji će biti na proleće, razglasićemo tačno kad.

Šta je za tebe uspjeh? Kako ga definišeš i kako zamišljaš potpuno zadovoljnog, srećnog i uspješnog Miloša?

Uspeh je relativan i zavisi od ciljeva koji svako pojedinačno sebi zacrta. Nekom je cilj da gradi poslovnu karijeru, a nekome da gradi porodicu. Svaka čast onome ko danas uklopi ova dva. Sebe zamišljam u tom balansu, a kad bih morao da biram to bi pre svega bila porodica.

Šta bi savjetovao svima onima koji danas studiraju sa željom da nakon završetka fakulteta nađu posao od kojeg će moći pristojno živjeti?

I studiranje je relativan pojam. Neko to radi zbog mame i tate i da samo otalja tih nekoliko godina. Najveći problem danas je što ljudi studiraju pogrešne fakultete i posle kukaju kako nema posla. Savet je da se pre upisa dobro raspitaju da li je taj fakultet tražen. A šta god da studirate podignite malo glavu od knjige, učlanite se u neku studentsku organizaciju, pratite stručna dešavanja i konferencije iz svoje oblasti. Ako nešto od toga nedostaje, niste u dobroj struci.

Kakvi su ti planovi za budućnost? Koliko uopšte daleko planiraš a koliko slušaš onaj svoj unutrašnji osjećaj i reaguješ u skladu sa njim?

Planovi uvek postoje, ali su i oni relativni. Ljudi se menjaju, sa time i planovi. Moj plan do 2008. je bio da se vratim u Bor posle studija, pa se to promenilo već do 2010. godine. Šta god planirao sve se završi sa zaključkom da je najvažnije da su moji najbiliži, porodica, devojka, prijatelji, dobrog zdravlja i da posao ide taman toliko da se može pristojno živeti.

Hvala ti puno na ovom razgovoru. Nadam se da su i čitaoci uživali u njegovom čitanju kao što sam ja :)

SaveSaveSaveSave