Jedna od oblasti o kojoj volim da čitam i istražujem je hrana. Počelo je to prije sad već desetak godina, nakon što sam zaglavila u bolnici i to na Zaraznom odjeljenju punih 40 dana. Imala sam “čudne” simptome, nalazi krvi totalno poremećeni a temperatura 37,2 skoro konstantno.  Uz sve to lice bijelo kao papir, valjda zbog niskog željeza koje se vrtilo oko 5 (nečega). Ostavili me gore da me ispitaju pa su mi uradili milion nalaza od kojih su svi bili super, a ja i dalje nikakva. Da ne dužim, ispostavilo se da je za sve bio kriv manjak željeza, na što su doktori i sumnjali od samog početka. Postojao je samo jedan problem – oni su uporno tražili gdje se to u mom organizmu željezo gubi kad ga ima tako malo, ne shvatajući da se ne gubi nego ga nema. Nisam ga unosila u sebe skoro nikako.

Konkretno, to je bio period u kojem sam i studirala vanredno i radila, pa provodila nekih 16 sati van kuće a hranila se na ulici. Fast food, čips i pomfrit su bili 90% mojih obroka, a povrće, supe, meso, voće ili nešto drugo normalno misaona imenica. Uz sve to sam i pušila i pila puno kafe. Sve fine navike koje su mi obezbijedile ljetovanje na Zaraznom u periodu od 14. jula do kraja avgusta 2003. godine. Bilo – ne ponovilo se.

Ali sam naučila puno toga i od tada se uglavnom trudim paziti na to šta jedem i na sebe u kompletu, jer mi, i pored toga što su stvarno doktori i sestre bili odlični prema meni, nije bilo fino u bolnici. Doživjela sam i preživjela razne „skopije“, od gastroskopije pa do nečeg što mi je do sada najgori doživljaj u životu a zove se kolonoskopija. I kad god mi dođe neka kriza da mi se nešto nezdravo jede ja se sjetim toga i odmah mi bude lakše.

Uglavnom, odmah nakon te bolnice sam uvela doručak kao obavezu u svoj život. Izbacila sam gazirane sokove jer mi je doktor prilikom gastroskopije rekao da svi pušači i oni koji piju gazirano imaju blagi gastritis koji se može razviti u neki gori. Ta gastroskopija mi se takođe nije svidjela uopšte – guranje crijeva debljine onog za zalijevanje bašte sa sijalicom na vrhu nije baš nešto što bih voljela ponovo doživjeti pa sam sokovima što pršću u nos rekla doviđenja. A pušenje sam ostavila malo teže i iz drugog pokušaja. Već 4-5 godina ne pušim.

Zašto sve ovo pišem?

Osjetim s vremena na vrijeme želju da napišem nešto od svih tih nekih „mojih“ saznanja o hrani. O stvarima koje sam čitala, gledala, iskusila, probala. Jer, užasno me nervira ili mi bude žao kad vidim koliko nas sa svih strana konstantno bombarduju pričama i porukama „ovo je dobro ovako“ ili „ono trebate onako“. Pa onda kad pogledamo sve te silne dijete i ogroman broj ljudi koji se bori sa kilogramima. Strašno.

A zavisimo od hrane. Bez nje ne možemo funkcionisati. I od nje uglavnom zavisi kako ćemo uopšte funkcionisati – koliko ćemo biti zdravi, kako ćemo izgledati, koliko ćemo imati snage i volje.

Ključna i osnovna stvar odnosa prema hrani jeste „Jesti da bismo živjeli, a ne živjeti da bismo jeli“.

Jedan od problema sa kojim se susrećemo mi koji živimo na ovim našim prostorima jeste to što se sve manifestacije i važna događanja u životu „vežu“ uz hranu. Pardon, uz ogromne količine hrane :D Svadbe, rođendani, slave, druženja – uvijek je tu sto pretrpan raznim đakonijama. Pa su tu onda poslovni ručkovi, pa kafa sa prijateljima uz koju uvijek ide i kolač – gdje god se okreneš nešto se jede.

Jednom je moj poznanik rekao da mu je ovdje nemoguće očuvati liniju jer čim izađe na ulicu zapahnu ga mirisi ćevapa ili bureka. I kad je najsitiji odmah ponovo ogladni i jednostavno mora jesti.

A da ne pričamo o onome što svako od nas ima babu ili tetku koji ne priznaju da si zdrav osim ako nisi bar malo debeo. Posebno ako živiš u gradu pa dođeš na selo, trpaju u tebe ne priznajući tu tvoju „liniju“ kao nešto što hoćeš da održiš nego kao posljedicu neuhranjenosti.

Osim toga, manje više svi se mi i emocionalno vežemo za hranu kroz razne događaje u životu. Pa ko nije nagrađivan za petice ili fino složen ormar nekom dobrom čokoladom? I znam da su rijetki oni koji bar nekad u životu nisu čuli „Ako pojedeš sve to u tanjuru dobićeš kolač!“  I koliko nas jede na silu sve iz tanjura da se ne bi bacilo?

U suštini, ovaj tekst je neka vrsta najave za sve tekstove o hrani i zdravlju koje planiram napisati. Oni koji me prate duže znaju vjerovatno da sam od početka godine na nekoj vrsti dijete, pa ću pisati i o tome. Možda sve skupa nekom bude zanimljivo ili od koristi.

I naravno, ove teme neće sad postati primaran sadržaj mog bloga, nego samo jedan njegov dio ;)