Ima tome par godina, Gradska biblioteka u Zenici je organizovala dešavanje u kojem je Selvedin Avdić govorio o njemu bitnim knjigama. Štreberka kakva jesam – hvatala sam bilješke i zapisala knjigu “U utrobi kita” Džordža Orvela kao bitnu i stavila je onda sebi na listu želja. Ne sjećam se šta je Sefke rekao o njoj, ali znam da sam rekla sebi da ću je čitati kad bude prilike.

Prije par mjeseci se prilika ukazala jer sam je ugledala na knjiga.ba i naručila sebi. I evo, tek neki dan čitala. Sve u svoje vrijeme.

Znate da sam nedavno ponovo čitala njegove “1984” i “Životinjsku farmu”. E pa ovo nije ni slično :D Mislim, radi se o njegovim razmišljanjima na razne teme, od pisanja preko politike, odnosa prema atomskoj bombi, nacionalistima, ratovima i svemu što ga je žuljalo u to vrijeme. Ali, ono što je meni posebno zanimljivo je da je sve to i dalje vrlo aktuelno i primjenjivo na naše doba. Ne bih rekla da je Orvel bio vidovit, nego da se mi kao civilizacija vrtimo u krug i ne učimo ništa iz grešaka, nego ih sistematski ponavljamo.

Uglavnom, ako vam kažem da knjigu ostavljam sebi, to znači samo jedno – čitaću je ponovo jer je toliko dobra. I preporučujem je i ovako, a sebi sam na listu dodala još neke njegove. Nekako mi paše u ovom periodu očito.

A na kraju, evo par citata, da steknete uvid u to o čemu govorim.

Kada traže preporuku od bibliotekara, ljudi imaju običaj da naglase: „Sve osim pripovedaka”, ili „Ne interesuju me nikakve pričice”, kao što mi je jedan Nemac govorio. Zamara ih da se stalno navikavaju na nove likove; žele da ih roman „ponese” i uvuče u svoj svet već od prvog poglavlja.

Prošlo je šesnaest godina od izlaska moje prve knjige i dvadeset jedna godina otkako sam počeo da pišem za razne časopise. Za to vreme nije bilo bukvalno nijednog jedinog dana da se nisam osećao kao besposličar, usporen i neupotrebljiv. Čak i kada sam radio po deset sati dnevno na jednoj knjizi, ili objavljivao po četiri-pet članaka nedeljno, uvek sam imao neki neurotičan osećaj da gubim vreme.

U današnje vreme, politički izveštaji i govori svode se na odbranu neodbranjivog. Doduše, stvari kao što su nastavak britanske vladavine u Indiji, ruske čistke i deportacije, bacanje atomske bombe na Japan, mogu se braniti, ali samo uz pomoć izvrtanja činjenica i bez sudaranja sa interesima političkih stranaka. Politički jezik se zato sastoji uglavnom od eufemizama, manipulacija i maglovitih pretpostavki. Nezaštićena sela se bombarduju iz vazduha, njihovi žitelji isteruju sa svojih ognjišta, stoka se ubija, a kuće nestaju u plamenu: to se zove pacifikacija. Otimanje imanja milionima seljaka kojima je ostavljeno samo ono što mogu poneti, naziva se premeštanjem stanovništva ili ispravljanjem granica. Ljudi se godinama drže bespravno u pritvoru, neki dobijaju metak u potiljak ili umiru od skorbuta u arktičkim bespućima: to se zove eliminacija nepodobnih. Takva frazeologija je neophodna kako bi se umanjile strahote i nepravde.

Naravno, pisci nisu dužni da strogo vode računa o istorijskim činjenicama, ali pisac koji ne razume značaj istorijskog trenutka u kome živi je nezrela budala ili totalni idiot.

Izumi modernog doba samo su doprineli porastu nacionalizma, zahladili odnose među narodima, otežali putovanja i učinili da različiti delovi sveta budu manje, a ne više međusobno povezani. To nije posledica rata. Takve stvari počele su da se dešavaju još 1918, mada se posledice nisu osećale sve do Velike Depresije.

Kad smo se već pomirili s tim da su ratovi neizbežní, ne ostaje nam ništa drugo nego da prihvatimo takve razlike. Uprkos tome, svet u kome je zločin ubiti jednog čoveka, ali ne i bombardovati čitave narode, ponekad me navodi da se zapitam nije li ova naša Zemlja samo obična ludnica neke druge planete.

Tribjun: „Kako mi volja”, 1943.

Ravnodušnost prema stvarnosti. Nacionalisti jednostavno ne žele da vide sličnosti između nekih društvenih pojava. Britanski torijevac će bez griže savesti braniti pravo na samoopredeljenje u Evropi i protiviti mu se u Indiji. Oni ne razlikuju dobro od zla i o događajima sude samo na osnovu toga ko ih je počinio. Skoro da nema tog zlodela – mučenja, otmica, prisilnog rada, masovnih deportacija, kazne po kratkom postupku, prevara, ubistava, bombardovanja civila koje se ne proglašava visokomoralnim činom kada ga vrši naša” strana. Isto je sa istorijskim događajima. O istoriji se razmišlja samo u nacionalističkim okvirima – zločini se prećutkuju ili se čak smatraju podvizima kada su počinjeni u ime „pravde”. U poslednjoj četvrti ovog veka nije prošla nijedna godina a da iz nekog dela sveta nisu stigle vesti o zločinima u Španiji, Rusiji, Kini, Mađarskoj, Meksiku, Amritsaru, Smirni – i za sve to vreme, engleski intelektualci su ćutali.

Nacionalista ne samo da ne osuđuje zločine koje je počinila njegova strana, nego ima izvanrednu sposobnost da za njih i ne čuje. Skoro šest godina su Hitlerove pristalice u Engleskoj bile slepe i gluve za postojanje Dahaua i Buhenvalda.

Istorija civilizacije je u velikoj meri istorija oružja. Mnogi su ukazivali na povezanost između otkrića baruta i rušenja feudalizma od strane buržoazije. I mada ne sumnjam da postoje neki izuzeci, uglavnom važi sledeće pravilo: razdoblja u kojima je glavno oružje skupo i teško za proizvodnju, uglavnom naginju despotizmu, dok u razdobljima kada je glavno oružje jeftino i jednostavno, vlast radi i za dobrobit naroda. Zato su, na primer, tenkovi, ratni brodovi i bombarderi tiranska oružja, dok su lukovi i strele, muškete, puške i ručne granate tipična demokratska oružja. Moćno oružje čini jake još jačim, dok jednostavno oružje – sve dok se koristi u samoodbrani – daje kandže slabima.

Danas su skoro svi sportovi takmičarske prirode. Jedini cilj je pobeda, i igra nema nikakvog smisla ako ne date sve od sebe da pobedite. Na seoskoj livadi, gde samo odaberete strane i gde nema lokal-patriotizma, moguće je igrati jednostavno radi zabave i vežbe; ali čim se postavi pitanje prestiža, čim osetite da ćete vi i neka veća zajednica biti osramoćeni ako izgubite, javljaju se najsuroviji borbeni instinkti. Toga je svestan svako ko je igrao fudbalsku utakmicu, makar i u školskom timu. Na međunarodnom nivou sport nije ništa drugo do „igranje rata”. Ali nije bitno ponašanje igrača, već gledalaca. Iza njih stoje čitave nacije koje se nerviraju zbog besmislenih takmičenja i veruju da trčanje, skakanje i udaranje lopte predstavlja test nacionalnih vrednosti.