Autor: Hana Kazazović

Foto: Jovica Stojanović

U okviru projekta “Izgradnja i konsolidacija kapaciteta za prevenciju sukoba” kojeg finansira Evropska unija (EU), a provodi Razvojni program Ujedinjenih nacija (UNDP) u Bosni i Hercegovini realizujem svoj projekat “BH ljudi” u okviru kojeg ću u narednih pola godine predstaviti 100 zanimljivih ljudi iz BiH, po mom izboru.
Predstavljanja radim u audio formi (uz transkript, da sve forme budu zadovoljene), a 42. kojeg imate priliku čuti je Vladan Čalija iz Bijeljine.

Podcast – audio snimak:

;

Transcript podcasta:

Hana:

Vladan Čalija ima 18 godina, živi u Bijeljini i pohađa glumačku školu u Beogradu u klasi profesora Nebojše Glogovca. Napisao je knjigu “U svijetu čuda”, kako kaže neplanirano, a posvetio je glumici Ružici Sokić. Razgovarali smo o tome šta ga je navelo da napiše knjigu, te o njegovom putu ka tome da postane glumac.

Vladan Čalija:

Kad je zapravo Ružica Sokić umrla ja sam prvi put otišao u Beograd da obiđem njen grob. I kad sam došao u Beograd upoznao sam njenog supruga Miroslava Lukića na groblju. Faktički smo se tu sreli. To je isto neka vrsta sudbine, jer da ga tad nisam upoznao sigurno ne bi bilo ni ove knjige ni ničega.

I onda smo se upoznali i razmijenili brojeve telefona i ja sam svaki mjesec dolazio u Beograd. Ja kažem «Čika Miroslave, ja hoću da budem glumac», kaže on «Stvarno?». Pa rekoh «Hoću». I on meni kaže da me ubaci u pozorište, omladinsko pozorište. Kažem «Ma kakvi, nema od toga ništa, moji roditelji prvo neće da pristanu da ja sad stalno idem u Beograd svaki vikend».

I tako je on meni zagolicao maštu i ja mislim «Bogami ja moram», vidim da je to neka velika želja. I pripremim monolog i recitaciju i odem kod Mande da polažem. I on me primi. Bio sam prvi i ja autobusom odem tamo, ujko me vodi. Uđem, nikog naravno ne znam, samo Mikija Lukića površno. Pitam jednu djevojku «Je li se ovdje polaže audicija za glumačku školu?», kaže ona «Polaže». Pitam «Gdje?», odbrusi ona «Ne znam». Vidim ja da nisam ja tu baš nešto dobrodošao :)

I sjednem ovako za jedan sto i donesu mi papire da popunim svoje podatke. Prozove Manda mene. A ja sam u tim papirima napisao da ja ne volim da igram fudbal i kad sam zaljubljen da mogu sve da radim. I kad su prozvali «Čalija prvi», ja na scenu. Kaže «Šta ste spremili?», ja kažem «Miku Antića – Kroj».

I izrecitujem pjesmu, kaže on «Dobro, ko te spremao», rekoh «Ja sam sebe». Kaže on «Dobro je sve to, samo probaj zadnje slogove da naglasiš, ne u tonu jednom nego samo da naglasiš»

«Dobro», rekoh, «pokušaću sljedeći put».

Pita on «A je li ti, mali, kad si stalno zaljubljen ti možeš sve da radiš?»

Pa rekoh mogu. I sad tajac, ja rekoh sad će on meni sigurno da da nešto da improvizujem.

Monolog dobar, imitacija dobra. Kad sam krenuo da pjevam on samo spustio glavu :D I prime mene tako.

A ja sam kao mali uvijek bio drugačiji od ostalih, imao sam druge afinitete, druga zanimanja. Prvo sam htio da budem kuvar, pa je to izgledalo… tata nije mogao da vjeruje. Hoće on da budem fudbaler, ma kakav fudbaler, hoću ja da budem kuvar. Jer to je sigurno od djetinjstva jer sam stalno bio s babom, s mamom, sa sestrom. Tata i deda su radili i nisam bio u muškom društvu, tako da sam i sam htio da imam suđe.

I to je prošlo i onda sam htio da budem učitelj. Opsesivno, sve dnevnike i pripreme, planove godišnje, mjesečne, sve sam to znao i znam i dan danas. Ali se kroz sve to provlačila i gluma. U osnovnoj školi recitacije, onda nagrade i sve to.

Ja sam vidio da ta sredina mene guši, da se ja s njima neću moći uklopiti, da se kola uvijek lome na meni baš zbog te različitosti. I onda sam, hvala Bogu, otkrio taj svoj svijet iz kojeg ne bih izašao nema šanse.

Možeš li nam ukratko predstaviti knjigu?

Ja sam tu zapisivao sve što mi je na um padalo – i sjećanja iz djetinjstva i kasnije doživljaje s glumcima, jer sam stvarno bio okružen divnim ljudima i velikanima. I kad sretnete te velikane onda znate da ste nešto dobili u životu.

Tako da ta knjiga kreće od mog djetinjstva, prvih ljubavi, prvih ljubavi za glumu, djevojčice, osnovna škola, kasnije srednja škola, glumačka, i onda naravno priče sa glumcima. I završava se sa tekstom «Putovanje u budućnost». Milica Kralj je rekla da je ta knjiga «predgovor mog života» odnosno svega onog što će mi se desiti kasnije.

Nikad nisam imao priliku da upoznam Ružicu Sokić, ali eto zahvaljujući njoj sam upoznao sve ostale glumce. To je baš nešto čudno što ja ne mogu nikako da odgonetnem i dan danas kad vraćam film. Naravno, ja sam išao svaki dan kod čika Miroslava u stan, pričali smo, dao mi je fotografije, knjige sve njene koje je dobijala sa posvetama, ja sve to imam sad kod svoje kuće. Sve knjige koje je dobila od ostalih glumaca, fotografije od ostalih glumaca… tako da baš imam tu arhivu koja meni mnogo znači. I on je prve godine, njene godišnjice, meni dao ikonu Svete Petke koju je ona nosila da je čuva.

Idol? Pa ne znam sad ko mi je idol. Ne znam, ja volim sve njih, nemam nekog sad baš da izdvojim, da kažem «Ja bih volio da budem k’o on». Mada mi kažu da imam glas kao nikola Simić, meki glas koji je za komediju više.

Pozorište ili film?

Ijedno i drugo. Volim pozorište strašno, a i kameru isto.