Autor: Hana Kazazović
U okviru projekta “Izgradnja i konsolidacija kapaciteta za prevenciju sukoba” kojeg finansira Evropska unija (EU), a provodi Razvojni program Ujedinjenih nacija (UNDP) u Bosni i Hercegovini realizujem svoj projekat “BH ljudi” u okviru kojeg ću u narednih pola godine predstaviti 100 zanimljivih ljudi iz BiH, po mom izboru.
Predstavljanja radim u audio formi (uz transkript, da sve forme budu zadovoljene), a 38. koju imate priliku čuti je Tamara Zrnović iz Bijeljine.
Podcast – audio snimak:
Transcript podcasta:
Hana:
Tamara Zrnović je pravnica koja živi u Bijeljini već 5-6 godina. Rođena je u Sarajevu. Radi u nevladinoj organizaciji Helsinški odbor za ljudska prava na poziciji koordinatorice na projektima. Radi u dvije oblasti – u reformi pravosuđa, jer to jeste njena struka. A drugi dio na kojem radi i lično, a i kroz organizaciju jeste suočavanje sa prošlošću i izgradnja mira. Privatno se još bavi i fotografijom i dosta putuje. Bijeljina je osmi grad u kojem živi i zbog toga ne osjeća potpunu pripadnost nekom gradu, ali zato u svakom gradu u BiH ima prijatelje i takoreći živi po cijeloj BiH.
Kaže da nije razmišljala o tome da ode iz BiH, bez obzira što je unazad par godina 20-30 njenih prijatelja otišlo, i sve su to mladi i kvalitetni ljudi koji su zaista mogli doprinijeti ovom društvu.
Tamara Zrnović:
A ja, zašto ja nisam otišla? Pa nekako idem od one pretpostavke da ne želim da budem građanin drugog, trećeg ili petog reda u tamo nekoj zemlji. I drugo – mislim da još uvijek mogu da dam neki doprinos ovom društvu na način da mogu da radim i da pružim nešto što mladi nose, neku dodatnu energiju koja je potrebna. I možda treće – ne znam šta bih radila tamo? Ne želim da čistim. Ono što bih ja radila tamo mogu da radim i ovde, jeste da se to manje plaća.
Doduše, radim tri posla trenutno i vjerovatno da radim ovoliko u inostranstvu imala bih mnogo više love. Ali nekako nije mi motiv samo lova za otići odavde. Školovala sam se ovde i pokušavam da pronađem neki svoj put ovde. I kontam kada su mogli moji roditelji i kada su mogli moji koji su ranije živjeli ovdje, valjda mogu i ja.
Šta misliš zbog čega mladi najviše idu?
Zbog posla. I zbog love. Sad kažem, ja radim tri posla i ne mogu da imam pristojan život. Uvijek moraš da krpiš kraj s krajem, da li ćeš otići na more ili nećeš otići. Evo ja sam uzela godišnji odmor da idem da radim nešto drugo. Ja nemam odmora tokom godine. A mislim da je mladima i dosta u smislu načina kako funkcionišu opštine i gradovi. Taj sistem koji je uspostavljen da ti moraš stalno da pitaš nekog da te negdje zaposli i kad te zaposli tvoj ugovor nije na godinu dana nego je na 3 mjeseca, bojiš se ako ostaneš trudna da ćeš da ostaneš bez posla, ako imaš porodicu, ako imaš jedno dijete, da li ćeš imati sredstava za drugo itd.
Ti si stalno aktivna i stalno se trudiš promijeniti neke stvari. Misliš li da je možda premalo ljudi koji su aktivni i koji pokušavaju popraviti situaciju?
Pa ne znam da li ih je premalo na nivou BiH, ali ih je definitivno premalo u manjim sredinama i u manjim gradovima. Znam često reći «Sve što se dešava, dešava se u Sarajevu», a u stvari to nije tako. Dosta stvari koje se dešavaju i u kojima je potrebno da se reaguje i u kojima je potrebno da se pruži podrška jeste u ovim manjim sredinama, u manjim gradovima. U tim sredinama nema ljudi koji to rade i koji se bore i koji pokušavaju da se barem jedan dan osjećaju dobro, da su uradili nešto dobro, nešto korisno. Mislim da toga nedostaje.
A što se tiče nekih ljudi koji rade i koji bi radili mislim da ih ima ali su oni nekako svi skupljeni u 2-3 grada u BiH. I ja sad isto razmišljam da možda pređem u veći grad, u Sarajevo ili u Banjaluku. Možda bih i prešla kad bih dobila neki dobar poziv za posao ili nešto tako. Ali opet se vratim i pitam da li bih ovako bila zadovoljna sa onim što ja radim u manjem gradu ili većem. Mislim da bi me veći grad pojeo u toj nekoj svojoj brzini i u tom nekom sistemu. Ono što mene uvijek fascinira u manjim sredinama jeste ta solidarnost koju ti osjetiš, a koju ne možeš osjetiti u velikim gradovima.
Šta ti najviše smeta u BiH, odnosno šta misliš da bi se moglo popraviti pa da svi osjetimo korist od toga?
Znaš šta, odmah čim neko spomene šta mu se ne sviđa u BiH svi se uhvate za politiku i taj politički sistem. Mada ja mislim da je naš ustav sasvim ok i da ga ne treba mijenjati, samo ga treba dobro tumačiti, na fini, dobar i razuman način, a ne sijati neku mržnju. Eto to bih promijenila – da se naprosto ljudi odmaknu od onoga što je bilo prije 20-25 godina i da naprosto žive svoj život široko, otvoreno.
I postoje takvi ljudi u BiH, samo ovi koji se nalaze na tom nekom, ne mogu reći ni vrhu jer nisu na nekom vrhu na kojem ja želim da budem. Nekako oni su ti koji siju mržnju, netrpeljivost. I nervira me to stalno bacanje tim stvarima i to etiketiranje. To je nešto što na primjer ja nisam nigdje osjetila kao u BiH – kad ja uđem u kafić i mene automatski etiketiraju, lijepe mi razne etikete. Još ako kažem i svoje ime onda tu ide još mnogo drugih etiketa. To bih ja promijenila.
Obrazovanje u BiH, šta misliš o tome?
Teško pitanje. Pola moje familije koja je otišlo za vrijeme rata u inostranstvo i mi ih nazivamo dijasporom i oni su rodili djecu gore, ja samo njima kažem «Hvala Bogu pa vašoj djeci možete pružiti obrazovanje kakvo zaslužuju, a ne obrazovanje ovdje». Jer to je početak. To je suština u stvari.
I taj obrazovni sistem je katastrofa. Ja radim u nevladinoj organizaciji koja pruža neformalno obrazovanje i gdje vi vidite u stvari koliko su ti mladi ljudi kreativni, koliko oni mogu da razgovaraju o mnogim temama o kojima se uopšte ne razgovara u školi a koje su suštinske. Jer ti srednjoškolci koji izlaze iz škole izlaze sa uskim razmišljanjem i onda ga bacite u sistem kakav postoji i onda on kao fliper, samo se gura s jedne na drugu tačku – ne zna koga da sluša. Ne zna da li da sluša svoje profesore, da li da sluša profesore na fakultetu, da li da sluša svoje prijatelje ili društvo. I naprosto ne čitaju. Kad uđem u autobus i vidim djevojčicu ili dječaka da čitaju knjige, ja se pravo iznenadim.
