Znam da je to teško zaključiti na osnovu slike, ali ovo jesu knedle sa šljivama. Teoretski.
Jedu mi se te knedle odavno. Od kako mame nema nisam ih jela, a nije baš ni da ih ja pravila pred kraj, tako da ima najmanje 3 godine kako ih nisam jela.
I nije sad da ja obožavam knedle. Ali znate kako je to – kad ti nešto nije dostupno, onda to želiš kao da je ne znam šta.
I znam, sad ćete reći – pa napravi sebi. I evo – jesam. Problem je samo što tijesto i ja nismo u najboljim odnosima bili nikad. Nikakvo tijesto i ja, da se razumijemo.
Ipak, odlučila sam da napravim knedle. Nabavila šljive, ispratila recept (osim jajeta, ali ok, nije da to može ne znam koliko pokvariti sve). I sve je u teoriji ispalo super, osim što realno ne liče ni na šta. A i dimenzije su im diskutabilne. Ukus? Solidan. Odnosno od svega ukus može dobiti najbolju ocjenu. Ne samo da su jestive, nego su čak i ukusne.
I gledam tako te moje knedle i razmišljam kako mi je otprilike trenutno takav nekako i život. Trudim se da od sastojaka koje imam na raspolaganju napravim nešto. Uglavnom ne liči ni na šta, ali je nekako jestivo. Bar meni. Pa kontam, to valjda i jeste smisao svega. Svakako nećemo na izložbu ni moj život i ja, a definitivno ne knedle.
