Dejan Stojanović: Svim srcem voli Modriču, a humanitarni rad je jedino za šta je siguran da nikad neće prestati raditi

Autor: Hana Kazazović

U okviru projekta “Izgradnja i konsolidacija kapaciteta za prevenciju sukoba” kojeg finansira Evropska unija (EU), a provodi Razvojni program Ujedinjenih nacija (UNDP) u Bosni i Hercegovini realizujem svoj projekat “BH ljudi” u okviru kojeg ću u narednih pola godine predstaviti 100 zanimljivih ljudi iz BiH, po mom izboru.

Predstavljanja radim u audio formi (uz transkript, da sve forme budu zadovoljene), a 90. kojeg imate priliku čuti je Dejan Stojanović iz Modriče.

Podcast – audio snimak:

Transcript podcasta:

Hana:

Dejan Stojanović je direktor Srpskog kulturnog centra u Modriči. Već godinama se bavi humanitarnim radom i aktivizmom i po tome ga u ovom gradu i znaju. Veliki je lokal patriota i ne razmišlja uopšte o odlasku bilo gdje iz Modriče.

Dejan Stojanović:

Imam 31 godinu. Dijete sam miješanog braka, i to moram da istaknem. Prije 2 mjeseca sam dobio i jedno priznanje u oblasti pomirenja naroda. Napravio sam na teritoriji opštine Modriča 5 projekata pomirenja naroda. Neki su bili sportski, neki infrastrukturni, neki su bili organizovani po školama. S tim sam posebno zadovoljan jer mislim da pomirenje treba da bude, ako se uopšte može govoriti o pomirenju toliko godina poslije rata. Ali mislim da još uvijek treba ovakvih projekata i da što više uradimo na tom pomirenju da će nam biti sve bolje i bolje.

Ja sam malo specifična osoba. Ja sam dijete iz miješanog braka. I jedne prilike sam izjavio pred velikim brojem ljudi: “Ako meni objasnite koga ja treba da mrzim – da li daidžu koji mi je ranio strica ili strica koji mi je ranio daidžu, onda i vi slobodno imate pravo da mrzite”. I tu sam u jednoj rečenici objasnio besmisao toga rata.

Takođe se bavim humanitarnim radom. To je nešto što me ispunjava. To je možda jedino sa čim neću prestati da se bavim. Iako i tu ima nekada prepreka, ima i negativnih komentara. Ispadne kao lična promocija, a u suštini ja sam svojevremeno govorio – neka svako vidi tu svoju ličnu promociju, ali neka pomogne koliko može.

U protekle 4 godine organizacije sa kojima ja upravljam i sa kojim sarađujem, zajedno sa Srpskim kulturnim centrom, opštinom Modriča, Centrom za socijalni rad, mi stvarno sarađujemo sa svima, skupile su 90.000 KM za teško oboljele. A ja sam prije 4,5 godine odlučio da svaki mjesec obiđem po 1 socijalno ugroženu porodicu na teritoriji Opštine Modriča. Uspio sam do sada, nekada je bila jedna a nekada 2, obići 55 u 4 godine. Paketi su od 115 KM, a najveći paket je bio 450 KM, u saradnji sa ljudima našim iz dijaspore iz Austrije koji su čuli za bavljenje humanitarnim radom i koji su mene kontaktirali da zajedno pred Božić obiđemo porodice sa puno djece da ih obradujemo za taj veliki praznik.

Aktivan sam u sportu. Nekada sam bio fudbaler. Još uvijek me to veže da ostanem aktivan u sportskim aktivnostima na teritoriji naše opštine. Pomažem 90% klubova na teritoriji naše opštine, što finansijski, što organizaciono. Takođe sam na čelu 2 seoska kluba. U izvršnom sam odboru fudbalskog kluba Modriča Maxima, a predsjednik sam skupštine stonoteniskog kluba. Iskreno o stonom tenisu ne znam puno ali tu mogu da doprinesem da finansijski pomognem djeci, jer to su djeca koja se bave sportom, da odu na turnire, da odu u inostranstvo, da kupimo opremu, da kupimo rekete, loptice, ali nisam baš čovjek koji se puno razumije u stoni tenis.

Takođe sam veoma aktivan u nevladinom sektoru gdje sam u zadnjih 7-8 godina realizovao preko 45 projekata u svakoj od mjesnih zajednica. Većinom su to bili infrastrukturni projekti – pravljenje svlačionica, igrališta, mini botaničkog vrta itd, da ne nabrajam sad svih 45.

Što se tiče kulture, u Modriču sam doveo prvi pozorišni festival – “Modriča fest 2015”. To je bio festival amaterskih pozorišta, da bi 2017. otišli korak dalje, gdje smo doveli teatre iz cijele BiH recimo, ljude koji će za nekih godinu dana postati profesionalci. To su bile predstave hajmo reći za nijansu bolje od onih koje su bile 2015. godine i to je privuklo veliki broj posjetilaca.

Veoma mlad sam postao direktor i mislim da to odrađujem vrlo korektno. Takođe, taj humanitarni rad se ogleda da čak nekad ne znam ni imena ljudi kojima pomognem. 90% ljudi koji su ušli na ova vrata ja sam pomogao. To me ispunjava i jednostavno kad imam pare u džepu, kad mi neko zatraži, jednostavno ruka mi leti i moram pomoći.

Bez obzira na sve niste razmišljali, ogroman je trend odlazaka iz BiH?

Ne. Dosta mojih prijatelja je otišlo. U kontaktu sam i imam informacije da u stranim državama, ako dvoje ne radi, teško da se mogu neke pare i uštediti. Tako da dokle god postoji neka mogućnost da se borim ovdje, da radim… Dobro, ja pričam iz perspektive “ja radim”. Znam dosta ljudi koji ne rade, razumijem i njih, pokušavam pomoći.

Ja ne razmišljam iskreno. Vezan sam za Modriču, pa možda među 3 osobe koje ćete sresti za Modriču sam najviše vezan. Ako vam kažem da sam svaki vikend sa fakulteta dolazio u Modriču, da budem u svom gradu. Ako vam kažem da sam sa 6 godina napravio scenu kad sam bio 3 dana kod tetke u Doboju, da sam poslije 2. dana pravio scene da se vratim u Modriču, to je nešto jače od mene i ja bih se stvarno teško odlučio da odem negdje drugo.