Nije ovo priča o patikama.
Dobro, možda malo.
Naime, ja inače već dugo živim na način da svaku svoju kupovinu doživljavam kao moj glas za svijet u kakvom želim živjeti. Tako “glasam” svaki dan. Počelo je još davno kad sam od jednog starog privatnika čula kako uvijek gleda da kupovinom podrži svoje komšije, pa onda dalje.
Pa sam tako počela birati i biram u kojim kafićima pijem kafu i u kojim pekarama kupujem. I uopšte, za sve kupovine mi je uvijek bilo važno da znam ko stoji iza proizvoda i da biram one s čijim se stavovima o životu uopšteno slažem.
Tu na scenu stupa BDS pokret, odnosno bojkot svega što na bilo koji način podržava ili doprinosti genocidu koji Israhell provodi u Palestini. Koristim “No thanks” aplikaciju, ali sam već otprilike dobro naučila koji su mi sigurni proizvodi – od paste za zube, kreme za lice, deterdženata za bilo šta, pa sve do odjeće.
Međutim, patike su postale problematične. Malo koji proizvođač sportske opreme nije povezan na neki način sa njima – od sponzorstava, do tvornica napravljenih na otetoj palestinskoj zemlji.
I onda se sjetim da sam super prošla kupujući gojzerice početkom proljetos i odem u Alpinu. I ne, ovo nije nikakva saradnja i nemam veze sa njima, osim što mi se dopada stav Slovenije prema svemu i što je ova firma sigurna za kupovinu – a to je meni prvi uslov. I da, patike su takođe preudobne, to je naravno bilo presudno za kupovinu.
Neki će reći: “Ja sam(a) ne mogu ništa promijeniti. Ali – kad se puno samih skupi – može se svašta nešto. I u krajnjem slučaju – bar sam ja lično mirna i znam da mi je savjest na mjestu. A to se, bar u mom slučaju, ne može platiti novcem.
