Autor: Hana Kazazović

‘Ma gdje ću ja to učiti pod stare dane?! Da je trebalo da naučim koristiti taj internet, fejsbuk i te skajpove bilo bi to dok sam išao u školu, a ne sad k’o mator. Nije ti to, ćeri, za mene’, reče otac u slušalicu svojoj kćerki sa druge strane planete, u Australiji.

‘Ali tata, tako bi mogli da pričamo stalno i dugo. Mogao bi da me vidiš, da vidiš unuke! Mogli bi kafu piti skupa, ti pred svojim ekranom a ja pred svojim. Ne bi morao čekati da ti pošaljem slike poštom…’, govorila je nadajući se da će oca nagovoriti da savlada tih nekoliko koraka koji bi im svima olakšali razdvojenost.

A on uporan, neće ni da pokuša. Od kako mu je kupila računar  uspjela mu je objasniti kako da pokrene Skype, zapisala mu sve na papir. A on ga izgubio i nije se mogao sjetiti, pa stiskao tipke i u svemu zaboravio upaliti monitor. Mislio je da će sve eksplodirati dok je slušao zvuke a gledao u crn ekran.

‘Ja sam ti ONO pokvario’, sjeća se kako je bojažljivo rekao u slušalicu, postiđen. A kad je komšija Alen ustanovio da nije pokvareno ništa nego da je zaboravio uključiti monitor toliko ga je bilo stid da se zarekao da neće više prilaziti računaru.

‘Nije to za mene. Ja ti znam sa četkom i valjkom, a tu visoku tehnologiju neka koriste ovi mladi, moje je prošlo’.

To njegovo ‘moje je prošlo’ joj je paralo uši. Jedva je napunio 60 godina a ponašao se kao da mu je ko zna koliko. Stalno je razmišljala o tome šta će tek biti kad ode u penziju, kad ne bude više morao ustajati svako jutro i ići na posao. Zato ga je stalno nagovarala da pokuša sa tim internetom.

‘Tata, znaš kakvu knjigu čitam sada?’, pitala ga je u sljedećem razgovoru.

‘Ne znam, sigurno neku o tome kako nagovoriti oca da počne koristiti računar’, zezao se.

‘Čitam knjigu jednog ribara koju je napisao u svojoj 98. godini’.

‘Što? Od kad tebe zanima pecanje?’, bio je zbunjen sjetivši se da joj nikad nije bilo jasno kako neko može satima piljiti u vodu čekajući da riba zagrize.

‘Ma ne zanima me pecanje, a i ovo nije takav ribar. Ovaj je živio od ribarenja, lovio ribu mrežom. Knjiga je autobiografska, a zanimljiva je zato što je on do svoje 92. godine bio nepismen i čim je naučio pisati napisao je knjigu! I sad se ona dobro prodaje u Americi’, rekla je u dahu.

‘U 92. godini naučio pisati? Šta je čekao do tad? I kakva ga je muka natjerala da u tim godinama uči pisati?’, pitao je.

‘Kako si ti naopak! Nije ga natjerala muka nego je čitav život imao želju da nauči pisati a nije imao vremena. Borio se da preživi, da prehrani porodicu, da djecu izvede na pravi put! I kad je konačno našao vrijeme odlučio je da sebi ispuni tu veliku želju. Naučio pisati i napisao knjigu! Sad su njegova djeca i unuci ponosni i sretni zbog njega!’, nabrajala je.

‘Super, baš mi je drago što je to tako. Je li bar dobra knjiga?’

‘Ti, tata, stvarno ništa ne kontaš’, skoro plačući je rekla.

‘Šta, kćeri? Hoćeš da i ja napišem knjigu? Nisam nikad imao više od trojke iz pismenih vježbi, ne bi to valjalo’.

‘Ma neću da napišeš knjigu! Hoću da naučiš koristiti računar da te mogu vidjeti! Zato ti govorim o ovom ribaru. On sa 92 nije govorio ‘moje je prošlo’ i ‘ja sam mator’ nego je sjedio i učio da piše! A ti sa 60 nećeš! Znam, ti u stvari i nemaš želju da nas vidiš, jer da imaš naučio bi to, znam da bi’, sad je već jecala.

Shvatio je.

‘Hajde, vidi sa Alenom na tom tvom fejsbuku kad može doći da mi opet objasni kako da pokrenem ONO’, promrmljao je. ‘I reci mu da ću ga častiti ako bude strpljiv, znaš da ja tu tehniku slabo kontam’.

‘Hoću, tata, naglasiću mu to. Volim te i vidimo se uskoro’, konačno je rekla uz osmjeh.

Spustila je slušalicu i lagano rukom prigrlila Kindle na kojem je bila otvorena autobiografija James Arruda Henrija.