Juče sam slušala podcast u kojem je Oprah razgovarala sa Mitch Albomom, autorom knjige “Tuesdays with Morrie” (“Morrie utorkom” je kod nas prevod i baš mi je nekako glup). Čitala sam tu knjigu i ako vi niste svakako je preporučujem, divna je i jako važna. U toj knjizi Mitch priča o svom nastavniku kojeg je posjećivao pred njegovu smrt, a nastavnik je bolovao od ALS-a (meni jedna od najstrašnijh bolesti inače).
Obećao je njemu Mitch da će ga posjećivati nakon završetka škole, pa nije. Slučajno je 16 godina kasnije vidio Morija na TV-u i odlučio ga nazvati, pa ga je Morrie pozvao da ga posjeti i tako je otišao planirajući da to bude jednom, a nastavio je sve do kraja (nekih 16 utoraka mislim da je rekao).
A nastavio ga je posjećivati jer je od njega učio o životu. Kako kaže – prvi put ga je Morrie pitao ne šta radi ili čime se bavi nego da li je srećan i da li ima nekoga s kim voli dijeliti život. Tako jednostavno pitanje, a tako mijenja suštinu razgovora i osjećaj onog koji govori. I naravno da kad to čuješ zastaneš pa sam sebe zapitaš jesam li srećan/na i šta je to što te čini srećnim?
Još jednu stvar moram ispričati, jer mi je bila genijalna. Pitao ga je Mitch da li mu možda nekad zavidi jer on je ipak mlad i zdrav, dok je Morrie tu na rubu smrti i bolestan. A Morrie mu je odgovorio “Ne, zašto bih ti bio zavidan? Ja sam bio tu gdje si ti. Ja sam imao 20, 30, 40 godina i ja u sebi imam to iskustvo, doživio sam ga i proživio. Ti možeš zavidjeti meni, jer ja imam 40 godina više od tebe, a ti ne znaš da li ćeš ih doživjeti”.
I stvarno je tako. Samo mala promjena načina gledanja na neke stvari i sve poprimi drugačiji oblik. Eto, o tome razmišljam od juče…
