🟡 Ovaj tekst ne pišem zbog pažnje ni sažaljenja. Pišem jer mi je važno da se tuga ne gura pod tepih. Ako se u nečemu prepoznate, znajte da niste sami. Ako ne, možda će vam pomoći da bolje razumijete one koji jesu. 💛

Danas su puna tri mjeseca kako si otišao iz kuće, tri mjeseca kako smo se zadnji put vidjeli i valjda mi je zato ovaj dan teži nego onaj 16. kad si zvanično napustio ovo što zovemo životom. A meni su nepuna tri mjeseca trebala da se raspadnem. Kako?

Djelovalo je da mi ide dobro. Djelovalo je da tugu podnosim dobro, zdravo tugujem što se kaže, imam bolje i gore dane i sve u svemu, funkcionisala sam solidno. Nekad sam pažnju skretala poslom, nekad glupim serijama i filmovima (inače, odgledala sam novu sezonu “Somebody feed Phil” i znam da bi ti se dopala), a nekad sam išla na planinarske ture i neke izlete i različita druženja s ljudima. Počela sam čak i da te sanjam i to mi je najdraži dio u svemu – noćima se sad radujem i jeste buđenje malo bezveze, ali uvijek postoji nada da će stići neki novi san. Uvijek neke obične, svakodnevne situacije i to mi je baš drago, jer mi upravo to najviše fali.

A onda mi se učinilo da mi se pokvario TV. Nisam mogla da ga upalim. Valjda je zaledio jer ga nisam par dana koristila. I zaledila sam se i ja. Samo sam počela u glavi vrtiti kako ove televizore nije lako popraviti, kako je to vjerovatno kraj i kako ako je stvarno otkazao – nema mu spasa.

A nije mi do TV-a, ni ne treba mi. Nije ni da ne mogu kupiti novi. Nego znaš da je to TV koji si ti birao, za koji si me nagovorio da bude baš ovako veliki pa sam poslije stalno govorila kako mi je drago da jesi. I koji smo zajedno gledali. I kako sam pomislila da ću ostati bez njega, raspala sam se. Mislim da tako nisam plakala nijedom u ova tri mjeseca, a nije da mi plakanja fali.

I od toga dana kao da mi je ponestalo snage. Kao da mi je taj momenat okrenuo u glavi prekidač neke trake koja mi stalno ponavlja “kraj”. Kao da sam tek sad zaista shvatila, ali onako baš do kosti, da je stvarno kraj. 

Nisam glupa, nisam naivna, ali izgleda da mi je podsvijest odbijala prihvatiti tu konačnost i izgleda da je suočavanje s tim da čak ni neke stvari i uspomene neću moći nadoknaditi kad nestanu osvijestila tu stvarnost. I izvukla iz mene valjda i onu zadnju trunku adrenalina na kojoj sam očito funkcionisala “skoro normalno” ova tri mjeseca.

Nešto se očito promijenilo jer odjednom nemam snage. Otkazala sam i planinarsku turu na koju sam trebala danas jer mi je sve u meni govorilo “ne mogu”. Ja koja volim prati suđe perem ga kad mi nestane kašika. Znaš ti šta znači da ja 4 dana ne operem suđe, a inače nisam podnosila kad se skupe 2-3 stvari u sudoperu. Odem do grada s ciljem da uradim neke stvari i da u DM-u kupim konzerve mačorima i tek tamo, 2 sata kasnije skontam da uopšte nisam ponijela telefon. Propali bodovi, ali nije drama u tome. Zabolilo me shvatanje da nisam ni pomislila na telefon zato što više nemam nikoga s kim se redovno čujem i ko me može nazvati da pita treba li šta kupiti u gradu.

I ipak se trudim da funkcionišem. Da uradim minimum da bih bila ok. Da jedem i spavam i da radim, jer moram živjeti. I znam da je ovo faza koja je normalna i možda sam je samo odgodila gurajući sebe do nekih granica. Kako god, vjerujem da će proći. I s ciljem da prođe i pišem ovo i objaviću javno jer je zdravije govoriti o traumi i onom što te muči, nego čuvati u sebi. 

Kažu da ti tugovanje uzme 99 od 100 jedinica koje kao imaš u sebi i da onda funkcionišeš na onoj jednoj. Meni je trenutno ta jedna malo na rezervi, ali valjda uspijem da je dopunim. Ili ako imaš ti vezu gore u Univerzumu, dopuni nekako <3

P.S. Na slici TV iz priče, za Božić 2024. Nismo imali bor, jer mačori, pa sam poklon Dadi stavila ovako “pod bor”. I da, radi još uvijek – trebalo ga je samo ugasiti iz struje na par minuta, pa upaliti ponovo.