Autor: Hana Kazazović

Pitaju se mnogi zašto pomagati nekome ko je pokušao sam sebi oduzeti život. U momentu kad sam vidjela tu dilemu, shvatila sam da to meni uopšte nije dilema. Zato pišem ovo, možda nekome pruži uvid u drugačiji način razmišljanja i objasni zašto .

Ne mislim da je oduzimanje vlastitog života rješenje bilo kakvog problema. Ali znam da se mnogi povremeno nađu u takvoj situaciji da im se čini kako ništa u njihovom životu nema smisla i kako nema teorije da se stvari poprave. Depresija je takođe čest uzrok takvim razmišljanjima, ali ne depresija u smislu kako se kod nas vrlo često doživljava – ono kao «sjeban sam i nije mi ni do čega». Depresija je veoma teška bolest i zahtijeva stručnu pomoć i ko se ikada sreo sa nekim ko boluje od nje zna o čemu govorim.

Ljudi koji se nađu u situaciji da požele sebi oduzeti život najčešće trebaju pomoć. Gledala sam fenomenalan TED govor čovjeka koji je penziju zaradio kao policajac na mostu u San Francisku. To je most koji samoubice često odaberu i njegov posao je bio da ih spašava. Njegova priča je vrlo inspirativna i pomoći će vam da shvatite koliko često je u stvari njima potrebno da ih neko čuje i shvati i da im pruži ruku i drugu šansu. Samo 2 puta nije uspio, a mnogi koje je spasio su nastavili sa životom izvukavši se iz svoje crne rupe.

Postoji tu još jedna stvar – imamo ljude koji ubiju nekog i koji dobiju zatvorsku kaznu od xy godina. I njima dajemo drugu šansu, nakon što izađu iz zatvora. Dajemo im mogućnost da se pokaju i da nastave sa svojim životom. Zašto onda neko ko je pokušao samo sebi oduzeti život ne bi dobio drugu šansu? Meni je to neki minimum koji možemo učiniti za drugo ljudsko biće koje svojim činom pokazuje da mu nije dobro i da mu treba pomoć.

Znam da religije osuđuju ovakve činove i da izopćuju ljude koji dignu ruku na sebe. I ne slažem se sa tim uopšte. Vjerovatno zbog toga što ja mislim da je osoba koja sebi poželi oduzeti život oboljele duše i ne vidi drugi izlaz, te joj treba pomoć. Jednako kako nekom ko boluje od životno opasne bolesti treba pomoć pa ga liječino raznim lijekovima. Takve osobe ne možemo tretirati kao sasvim normalne ljude koji su u stanju razumno razmišljati i koji su eto onako, iz obijesti odlučili podići ruku na sebe.

Ja ih žalim i posmatram kao ljude koji su u nevjerovatnoj patnji i boli i voljela bih im pomoći. A ne da ih, nakon svega još i kažnjavamo zbog toga.

O tome kakva je trauma samoubistvo za one koji ostanu iza osobe koja je digla ruku na sebe mislim da je suvišno govoriti. I toga se konkretno dotakao Kevin Briggs u svom TED govoru. A 100% mogu garantovati da niko od samoubica ne želi nanijeti bol onima koji ga vole i koje on voli. Njima je cilj samo sebe osloboditi bola kojeg ne mogu podnijeti i sa kojim se ne mogu nositi.

Ako postoji bar 1% šanse da neko ko trenutno ne vidi smisao u nastavku života isti pronađe u ljudima kojima je stalo do nje(ga), mislim da svaka pomoć itekako ima smisla. I da se vrijedi boriti za svaku osobu.

P.S. Govor koji spominjem možete pogledati u nastavku. Ima domaći prevod.