Bio bi ponosan na mene. Otišla sam konačno na planinarenje, s Afanom. Znaš koliko godina sam to planirala, i koliko si me ovog proljeća nagovarao da odem. Sjetim se neki dan kako sam ti jednom rekla da bih, da sam sama, sigurno išla na planinarenja – i evo, definitivno mi je nestalo izgovora.

I konačno sam kupila gojzerice – moj vječiti izgovor zbog kojeg nisam do sada išla. I još neke stvari koje su mi trebale. I eto, juče sam prehodala 38.868 koraka. Znam, ni ja sama ne vjerujem kad gledam ovu cifru. Ali po tome koliko me danas noge bole i koliko novih mišića sam na njima upoznala znam da jesam.

Bili smo na Liscu. Negdje na pola ture sam pitala jednog od vodiča gdje je u stvari Lisac. Ispostavilo se da je Lisac sve to kuda smo hodali. Kad ga gledaš iz Zenice kontaš da je Lisac nešto kompaktno, kao ono kad dijete crta brdo. A ono ni blizu – raširio se na sve strane. Afan je usput objašnjavao sve te bitne informacije, ali neću sad da te time gnjavim.

Samo ću ti ispričati da smo vidjeli Bosanski ljailjan. Da, i tu sam bila u zabludi. Ono što sam ja do sad “znala” kao ljiljan nije taj pravi, Bosanski, zaštićeni – Lilium bosniacum. Ovaj raste eto i na Liscu, i zaista je predivan. 

Kako mi se dopalo planinarenje? Odlično, jer provedeš cijeli dan napolju, u prirodi, gledajući predivne predjele oko sebe. Testirala sam svoje granice i da, jesam se smorila, ali sam sve podnijela bolje nego sam mislila da hoću. 

Super je i što su ljudi koji idu na ovakve stvari nekako posebno dobri. Pomoći će ti ako trebaš pomoć, a pustiće te na miru ako ti taj mir treba. I još jedna stvar koja nam je svima zajednička – svi preziremo kvadove koji će izrovati sve ono što valja po ovoj BiH. Njihovo poimanje boravka i uživanja u prirodi je dijametralno suprotno svemu onom kako ja to doživljavam. Ali znaš ti moj stav o kvadovima već odavno, ne trebam ti to posebno pričati.

Zašto ti sve ovo pišem? Jer mi fali da podijelim utiske s tobom. Fali mi da ti ispričam detalje, da sve ono što mi se desi podijelim sa tobom. Pa moram ovako, zamišljajući da imaš uvid u sve napisano. Valjda tamo gdje jesi ima interneta?

I još nešto moram dodati na kraju. Neki dan sam rekla kako mi ovaj život poslije najviše liči na ono kad napraviš ručak, a zaboraviš dodati začine. Pa je jelo bljutavo i bezukusno. E tako je meni nekako život sad – bljutav i bezukusan. Shvatila sam da si upravo ti bio taj moj začin. I sve poslije mi je bljutavo. I sve što radim jeste da pokušavam u ovim danima koji se kotrljaju ispred mene pronaći nešto što bar malo liči na začin.

I definitivno planinarenje do sada najviše liči na to. Nije potpuno isto, i nije zamjena definitivno. Ali neka vrsta začina jeste. Da život bude malo manje bljutav. 

P.S. Hvala Azimuth 135 i Afan Abazović na tome što je ovo moje prvo planinarsko iskustvo proteklo na najbolji mogući način.