Aida Sejdić – Bihać: O problemima aktivizma u Bosni i Hercegovini i o tome šta može donijeti promjenu

Autor: Hana Kazazović

U okviru projekta “Izgradnja i konsolidacija kapaciteta za prevenciju sukoba” kojeg finansira Evropska unija (EU), a provodi Razvojni program Ujedinjenih nacija (UNDP) u Bosni i Hercegovini realizujem svoj projekat “BH ljudi” u okviru kojeg ću u narednih pola godine predstaviti 100 zanimljivih ljudi iz BiH, po mom izboru.

Predstavljanja radim u audio formi (uz transkript, da sve forme budu zadovoljene), a šesnaesta koju imate priliku čuti je Aida Sejdić iz Bihaća.

Podcast – audio snimak:

Transcript podcasta:

Hana:

Znate i sami da su meni u fokusu interesovanja za projekat “BH ljudi” takozvani “popravljači”, ljudi koji popravljaju nešto u okviru svoje lokalne zajednice i u okviru sredine u kojoj žive. I uvijek mi nekako pažnju privuku aktivisti i aktivistice, oni koji su dio svog života, dio svog slobodnog vremena posvetili tome da aktivno rade na mijenjanju stvari na bolje. Jedna od takvih je i Aida Sejdić iz Bihaća, poznata još od plenuma iz februara 2014. godine.

U Bihaću je bila jako aktivna i postala poznata u cijeloj Bosni i Hercegovini kao aktivistica koja je puno vremena provela na ulici zajedno sa ljudima koji su pokušavali da naprave promjene u tom periodu. Bilo mi je zanimljivo razgovarati sa njom nekoliko godina poslije kada je Aida poprilično izašla iz svog tog aktivizma. Zanimljivo je čuti šta sada misli o svemu. Ako iko može reći nešto na temu aktivizma onda sigurno to jeste ona.

Aida Sejdić:

To šta je bitno u aktivizmu je u principu najteže pitanje. S moje tačke gledišta u aktivizmu nije bitno jesi li ti sama aktivna, nego koliko su aktivni ljudi uz tebe i koliko ti možeš raditi s ljudima.

Dosta mojih prijatelja koji su od februara 2014. bili  s nama su se možda više u tome našli jer su krenuli sa projektima i sa tom nekom NVOizacijom. Ja nisam i sad ne znam je li to moja greška ili nije. U svakom slučaju ako ne uđeš u NVO-e to te vjerovatno malo uspori.

Ti ljudi koji bi trebali da su s tobom, ne uz tebe nego s tobom, s kojima radiš i s kojima želiš napraviti promjene, a koji su kod nas… Ja prosto ne znam da li se naši ljudi boje ili jednostavno ne znaju kako da dovedu do promjena i kako da se izbore za promjene.

Što se tiče aktivizma kod nas stvarno treba biti uporan i to stvarno svim srcem željeti i htjeti posvetiti svoj život tome. To nije posao od 8 do 4 – to je cjeloživotni put i predanost tome i jedino tako se može biti non stop aktivan i nešto promijeniti.

Šta misliš da li bi se u Bosni i Hercegovini napravio napredak kad bi bilo više ljudi aktivista koji bi radili na promjenama?

Mislim da bi. Mislim da bi, samo što je kod nas jako teško uspjeti.

Ljudi su tad očekivali nekakve instant promjene. Kad se te promjene nisu desile onda su se jednostavno demoralisali. Ne demoralisali, nego jednostavno izgubili interes za bilo šta, makar to bile i demonstracije na koje su svi rado izlazili. I onda je to jednostavno nekako stalo.

E sad, do te neke kritične mase treba doći i do tih aktivnih ljudi treba doći. Ja sama po sebi sudeći ne znam koliko je to moguće. Nismo mi možda ni dovoljno obrazovani, ni dovoljno spremni da se žrtvujemo i da radimo na promjenama.

A možda će jednom doći neko pametniji, uporniji, spremniji da to sve iznese na svojim leđima i da nešto promijeni.

Ali imamo bukvalno jedan ogroman sloj nezadovoljstva u ljudima i koliki god da je taj sloj nezadovoljstva imamo isto toliko ljudi koji sjede i čekaju da se nešto samo od sebe desi. Da li je uopšte moguće nešto učiniti?

Ne znam. Ja sam na svojoj koži osjetila to da su naši ljudi nekako spremniji i da lakše prihvataju neistine koje im plasiraju političke stranke (one koje su nas dovele u stanje u kojem smo sada), nego da stanu uz tebe i bore se za istinu koje su i sami svjesni, ali je negiraju.

Lakše im je prihvatiti da su svi zločesti, da su svi izdajice, da su svi tu samo za svoju korist nego da smo mi tu promijenimo nešto zajedno i da nam svima bude lakši život.

Neću reći i ne znam da li bi jednog trenutka mogao biti bolji taj život. Ali da svi zajedno stanemo na istu stranu i da se borimo protiv našeg pravog neprijatelja.

Mene su u jednom trenutku smatrali svojim neprijateljem, bar sam ja takav dojam stekla. A ja sam bila s njima na ulici i ja sam bila ta koja je eto imala hrabrosti da kaže glasno i jasno sve ono što je većina njih mislila. I u jednom trenutku jednostavno imaš osjećaj da su se okrenuli protiv tebe i da tebe smatraju svojim neprijateljem. Da li zbog laži koje su plasirale stranke ili zbog toga što su očekivali puno više u kratkom vremenu ja ne znam, ali jednostavno dođeš do trenutka kad ljudi tebe krive za neke stvari protiv kojih se ti sama boriš.

Zato ne znam. Koliko god želim da vjerujem da ćemo se jednog dana promijeniti i da ćemo jednog dana shvatiti ko su naši pravi neprijatelji, toliko nisam sigurna u to da će taj dan doći i da će se to desiti.

Jer iste te godine, 2014. pobijedila je SDA stranka na općim izborima. Ona stranka koja je najveći dio vremena bila na vlasti i koja nas je dovela u ovakvo stanje, te je godine pobijedila. Zahvaljujući kome? Tim istim ljudima koji su bili na ulici i koji su htjeli neku promjenu. A promjena je bila na kraju šta? Samo da se SDP zbaci s vlasti a da ponovo dođe SDA? Ne znam, nisam pametna stvarno. Ne mogu shvatiti koji je naš stvarni problem.

U suštini, ono što je poenta svega je, kako je to rekao Saša Janković na izborima u Srbiji, da su ljudi koje čekamo u stvari – to smo mi.

Da, jeste. Jesmo mi ti ljudi. Ali treba sa sobom riješiti dileme, treba se sa sobom dogovoriti i odlučiti da budeš jedan od tih.

U našem svijetu, u našoj državi, kroz aktivizam se može nešto uraditi ali na kraju opet je politika ta koja odlučuje hoće li do tih promjena doći.

Na kraju, ma koliko to meni bilo teško priznati i ma koliko ja to sa sobom nisam raščistila i ne mogu, ipak mislim da oni koji pošteno i iskreno uđu u politiku, da su oni ti koji bi možda najviše mogli i promijeniti. Naravno, ako ostanu dosljedni, ako ostanu onakvi kakvi jesu i ako se ne daju pokolebati.

Ipak mislim da je politika ta koja na kraju određuje hoće li doći do pozitivnih ili negativnih promjena u našem društvu, bez obzira na aktivizam. Aktivizam je taj koji tu politiku može podržati ili je kritikovati u negativnom smislu, ali politika i političari su ti koji donose najvažnije odluke u našem društvu. Ne samo našem nego u bilo kojem drugom na kraju krajeva.