Autor: Hana Kazazović
Mislim da je to navika koja je ostala još iz onog vremena kad su pauze za doručak bile od pola 10 do 10. Znam i danas hrpu firmi u kojima je pauza u to vrijeme, a radno vrijeme od 8, ili čak od 7. Što znači da ustaneš u 6 i da ti punih 3,5 do 4 sata organizam radi na prazno. Ili eventualno na kafi i cigarama, kako je često običaj kod nas.
Razmišljala sam ponovo o tome prije petnaestak dana kad sam zbog posla bila u Banjaluci. Imali smo puno posla taj dan. I kad sam prije 8 ustala da odem naći nešto za jelo, znajući da do ručka koji je planiran nemam neki konkretan obrok na vidiku, vidjela da sam jedina od nas dvadesetak koja eto brine o tome šta će i kad jesti.
Sama sam sebi djelovala kao mamina maza, mora se naručkiti prije nego što krene sa radom. Ništa ono, posao, kafa, jedem sebi živce i sl. Ko mi je kriv što sam svoj organizam umazila tako da ga moram nahraniti do maksimalno 8 sati. Jer ako to ne napravim, kazni me ili glavoboljom, ili počnem drhtati od gladi a kad mi se to desi onda više ne pomaže ni hrana jer nema puno toga što mogu bez posljedica pojesti na želudac koji je prije toga urlao od muke šaljući signale da je prazan.
Naravno, kad tako umaziš svoj organizam, veoma je važno i šta ćeš doručkovati. Zato sam bila srećna kao malo dijete pronašavši u pekari u Banjaluci veliku i fantastičnu pileću salatu koja je bila savršen izbor. Posebno što nisam morala posegnuti za pecivom koje me ne bi držalo sitom ni do 11. Ovako sam se najela, pa mi nije bilo bitno ni u koliko je ručak ni hoću li jesti jer sam bila propisno nahranjena.
Moram ovdje podsjetiti na ono famozno poređenje organizma sa mašinom, najčešće automobilom. Ni njega ne pokrećete kad je prazan, zar ne? Prvo naspete gorivo, i to pazite kakvo pa onda vozite. Jer drugačije ne ide.
A organizam je isto mašina, samo malo modernija i nježnija. I puno osjetljivija. I kvari se kad je dugo mučite i tjerate da radi na prazno.
To sam ja doživjela 2003. godine kad sam zaglavila u bolnici na 40 dana zbog kolapsa organizma. Da, godinama prije toga mi nije bilo važno kako počinjem dan, kad i šta jedem, a kafa i cigarete su mi bile prvo što sam uzimala ujutro. To mi je obezbijedilo takvu krvnu sliku da su me samo na osnovu nje poslali na zarazno i ispitivali 40 dana da vide šta mi je.
Tad mi je rečeno da moram povesti računa o sebi i o tome šta i kako radim svojoj mašini zvanoj moje tijelo. I od tada imam jutarnje rituale koji se povremeno mijenjaju, ali doručak od maksimalno sat i po nakon ustajanja ostaje konstanta. Jer ne znam i ne mogu, a i ne želim drugačije.
I nekako sam mislila da to svi tako rade, a onda vidim da sam manjina i to kakva. Skoro pa statistička greška koju gledaju sa čuđenjem kad kaže da mora prvo jesti pa onda sve ostalo.
Da ne potežem sad neke studije i mišljenja stručnjaka, samo ću vas pozvati na probu. Razmislite o organizmu kao mašini i probajte. Možda vam se svidi osjećaj da brinete i vodite računa o svom organizmu, a to u principu može samo učiniti da vam bude bolje.
A i da ja ne budem izuzetak koji traži da jede kad se negdje sretnemo. Pićemo kafe i čajeve poslije doručka ;)
doručak- prvi obrok u danu… kod mene između 12 i 17h a ručak, posljednji obrok u danu, obično iza 22h… i tako već barem 30 godina.
Pojesti nešto ujutro ili prije podne.. za mene nezamislivo :)
Navika, ne jedem rado vani, pogotovo iz pekara…
Naviknut organizam i funkcioniše tako :)
Pomalo i zavidim, ja ne mogu drugačije, džaba sve :)
Samo treba pratiti sebe i svoj organizam. Ja sam ti isto od doručka, i to pola sata, maksimum sat od ustajanja. Ne izlazim iz kuće a da nešto ne pojedem. Jaja, neko povrće, slanina, šunka, sir i onda mogu gde hoćeš :) Kafa uvek posle, a kefir, koji sama pravim, pre doručka.
Pekare zaobiđem u širokom luku, nekad volela, a kako su mi dijagnostikovali celijakiju, ne smem ni da primirišem.
Upravo tako i ja, samo bez kefira :D
Pekare ne prodaju hranu, džaba. Od toga se ne mogu najesti.
Evo pišem ti ovaj komentar i jedem doričak koji sam ponela od kuće :) Sad je 7:49, ustala sam pre tačno sat vremena… I tako stalno. I na poslu i kući.
Ako mi veruješ, sama sam u kancelariji, SVI su u nekoj prostoriji za pušenje i kafenisanje… Eto ti slike.
Vjerujem… :(
A uopšte me ne iznenađuje da ti to tako radiš :))
Dijelim tvoje mišljenje i navike. Ja ustajem preko tjedna u 6, spremim doručak za nas četvero, i oko pola 7, 7 doručkujemo svi. Djeca drugo ne poznaju, nije se dogodilo ni jednom da su negdje otišli bez doručka. Ja sam u životu par puta otišla od kuće bez da sam jela, i uhvatila me svaki puta glavobolja, mučnina, bilo mi slabo. Od tada to više ni ne pokušavam, ustanem sat ranije, radije nego da si uprskam dan.
Drago mi je da bar ovdje imam ljude koji imaju iste navike. Kad ih već ne srećem često oko sebe :))
Jedna moja tetka ima pravilo da ne izađe iz kuće pre nego što bar nešto pojede, makar dva zalogaja (ali to je uglavnom neki doručak, ne bukvalno dva zalogaja); druga tetka nikad nije gladna i ceo život odbija da jede verujući da je debela; dok mama ima običaj da jede samo jednom dnevno, a ostatak dana živi od kafe. Iako sve tri imaju problema sa štitnom žlezdom, tetka sa 63 godine i dalje pešači i do 30 km dnevno – iz zabave, a ove druge dve se zahukću od nekoliko stotina metara. Ne kažem da je to zbog hrane, ali ima veze kako provedeš ceo život – brinući o sebi i hraneći se ispravno i krećući se, ili odbijajući da jedeš.
I ja vjerujem da ima. U svakom slučaju mislim da treba paziti na sebe :)
Nažalost, i ja se uklapam u ovaj stari model, tj. doručak je između 10-13h :( Iako znam da ne bih trebalo biti tako, vrlo je teško uvesti disciplinu i red i promjeniti ovu naviku.
O drugim aktivnostima koje bi trebalo obavljati s vremena na vrijeme, šetnja, sport i ostalo da i ne govorim :) Robujemo poslu po svim prilikama.
Lp
Definitivno je posao taj koji nam određuje ritam. Nadam se da ćeš uspjeti bar malo da ga pobijediš :)
Nikad mi neće biti jasni ljudi koji imaju mantru “Ja nikad ne doručkujem”!(-:
Ima ih dosta, ali mislim da tu ima puno i navike. Ja ne bih mogla, džaba :)