Autor: Hana Kazazović

U svoj dnevnik sam 29. juna zapisala ovo:

“Sanjala sam jako ružan san noćas, jedan od onih zbog kojih budeš najsretniji čovjek na svijetu kad se probudiš. Sanjala sam da sam bolesna, da mi je noge uhvatila gangrena i da im nema spasa. U tom snu ja sam sigurna kako mene i moje noge može spasiti hodanje i svo vrijeme se u stvari borim da ustanem i hodam, ali ne mogu. Istovremeno sam svjesna da je kasno i da je ta bolest i nastala zbog moje neaktivnosti, te da sam o tome trebala voditi računa ranije.”

Zaista me ovaj san namučio i iscrpio. Inače sanjam veoma rijetko, skoro nikad, ali kad sanjam onda to bude vrlo stvarno. I najčešće mi u snu progovara podsvijest, vrteći neke filmove sklopljenje od mojih razmišljanja i strahova.

Otkud meni ovako grozan san?

U maju sam pisala tekst “Moje lične borbe ili zašto mi je važno da pređem 5 km svaki dan” i u njemu objasnila svoje probleme. Ukratko – od kako radim od kuće sve rjeđe se krećem, a inače se ne bavim (niti sam se nekad bavila) nekom fizičkom aktivnošću. Nisam taj tip, odnosno još uvijek nisam uspjela postati taj tip. Uglavnom, hodanje od kuće do škole, fakulteta i kasnije posla je bilo ono što je meni obezbjeđivalo svakodnevno kretanje. Od kako nemam potrebu da negdje idem to kretanje postaje sve rjeđe i rjeđe, a ja se svaki put moram forsirati i izmišljati razloge da idem bar u šetnju.

Tad u maju sam krenula, puna entuzijazma. Ustajala sam ujutro, prelazila 5 – 7 km, uživala. Onda su se desile poplave, i ja sam stala. Pisala sam i o tome kako su se one psihički odrazile na mene u tekstu “Poplave, superheroji i zašto sam ostala bez riječi…” . Stala sam ne samo zbog toga što je moje Kamberovića polje i omiljeno šetalište bilo pod vodom i skoro uništeno. Jednostavno su te poplave sa sobom odnijele i moju volju i entuzijazam.

Onda je došao ovaj san i opomenuo me, ponovo.

Istraživanje u Velikoj Britaniji kaže da je ustanovljeno kako su u suštini ljudi smanjili potrošnju kalorija, ali se i dalje goje. Uzrok – sve manje se kreću. Osim toga sjedenje nas ubija. Svima koji sjede više od 6 sati dnevno se šanse da umru u narednih 15 godina povećavaju za 40% u odnosu na nekog ko sjedi samo 3 sata. Te podatke sam pročitala u infografiku u tekstu “Vaša kancelarija preti da vas ubije” i zaista su strašni.

To sjedenje za računarom sam pokušala umanjiti tako što sam počela bar 4-5 sati dnevno raditi stojeći. U početku mi je bilo veoma naporno, ali evo nakon nešto više od mjesec dana sam navikla da radim tako i čak sam primijetila da se bolje koncentrišem na posao.

Ali priznajem da definitivno imam problem i da postoji negdje grupa za odvikavanje od sjedenja sutra bih se odmah prijavila u nju. O tome sam razmišljala juče hodajući pored Bosne posmatrajući patke kako odmaraju u plićaku. Po ko zna koji put sam analizirala u glavi šta bih mogla napraviti pa da se što češće uputim u šetnju. Jer, kod mene je najveći problem ta odluka da se pokrenem i izađem. Kad to napravim ja zaista uživam u hodanju i šetnji i stvarno mi obogati i uljepša dan sve što tokom nje doživim.

Vratila sam se ponovo na svoju ideju “grupe za odvikavanje od sjedenja” ili “grupe za poticanje na kretanje”. Ne postoji tako nešto. A baš bi mi godilo da imam podršku. Posebno bi mi godilo da znam da još negdje na planeti postoji neko sa istim problemom. Osjećala bih se manje nenormalnom 

Tako mi je pala na pamet ideja, a na vama je da kažete kako vam se čini i da li ćete je prihvatiti. Sjetila sam se kako sam u tekstu Michaela Moorea čitala o tome kako on promoviše hodanje na Twitteru uz hashtag #walkwithmike. Ja neću da hodam sa Majkom, ali zašto ne bih pozvala ljude da mi se virtuelno priključe u hodanju uz neki domaći hashtag.

Smislila sam da bi mi najbolje zvučalo ‪#‎hodajsamnom‬. Ne promoviše nikoga posebno i svi koji ga budu koristili postaju dio “grupe za odvikavanje od sjedenja i promociju kretanja”.

Kako vam se čini? Hoćete mi se pridružiti?

Šta je potrebno da biste bili dio grupe?

Samo da tokom svoje dnevne šetnje ili bilo kojeg hodanja u toku dana (na posao, sa posla, u školu…) a koje traje duže od 10 minuta napišete tvit, postavite javni status na Facebooku, pustite fotku na Instagram ili čak status na G+ (zašto da ne) uz hashtag #hodajsamnom. Možete napisati šta ste vidjeli ili doživjeli tokom šetnje, koga ste sreli, uslikati neku fotografiju, bilo šta – u znak podrške svima koji hodaju, kao poticaj ljudima poput mene koji imaju problem sa motivacijom za kretanje.

kamberovica polje

Ja ću početi odmah sa tim, a na vama je da mi se pridružite ako želite. Pa da budemo svi zdraviji, pametniji i da duže živimo :))

Da, vi napredni što trčite, vozite bicikl, plivate i radite sve ostalo takođe možete biti dio grupe i bilo bi super da budete, zato što malo ko bolje od vas zna koliko je korisno kretanje u bilo kojem obliku. Iskoristite i vi hashtag i bodrite nas lijene, ili mene lijenu ako se ispostavi da samo ja u regionu imam problem sa ovim.

Pa nekad možda uznapredujem(o) i do trčanja, vozanja rolera i sličnih ekstremnih aktivnosti ;)

Ovaj tekst je dio akcije Coca-Cola System. Više o akciji možete pročitatina Coca Cola Bloggers Network Adria