Definitivno imam problem sa manjkom inspiracije za pisanje tekstova na blogu u ovoj godini, a ni sa vremenom nisam baš u najboljim odnosima. Ali evo da ukratko sumiram šta se to sve dešava kod mene u posljednje vrijeme.
Nisam od onih koji donose novogodišnje odluke, ali ova godina je nekako spontano počela tako što sam konačno skupila hrabrost da stanem na vagu i suočim se crno na bijelo sa činjenicom koju sam znala – udebljala sam se. Znala sam to i po gardarobi, naravno, ali nisam htjela da mislim puno o tome nego sam jela kad god bi mi to palo na pamet i sve što bi mi došlo pod ruku. Pri tome, ono što je najvažnije, radijus kretanja mi je bio kao Van Nistelrooyu na utakmici (citiram mog čoJka). Nisam skoro izlazila iz kuće jer nisam imala potrebe. Rezultat tog 3. januara – minimalno 10 kg u višku, a od idealne težine me dijelilo 15 kg.
E da, oni koji me znaju uvijek se čude kad se ja žalim na kilograme jer sam takve konstrukcije da se debljam u sredini tijela, a glava ostaje uvijek ista. Majice i tunike to fino sakrivaju, ali kad prebacim nekoliko svojih konfekcijskih brojeva i dođem u fazu kupovine novih farmerki minimalno 2 broja većih onda je to meni znak za uzbunu. I priznajem da sam mjesecima u sebi kuhala odluku o skidanju viška kilograma samo sam je odgađala stalno jer ne volim dijete niti ograničenja bilo kakve vrste. Međutim…
Dokazano imam jaku volju kad treba. Tako sam tog 3. januara sebi rekla “Hana, dosta je bilo zezanja. Imaš punih 35 godina i krajnje je vrijeme da počneš voditi brigu o sebi i da se dovedeš u red”.
Rekoh da ne volim dijete. A ne volim ni da se mučim i znojim, da idem po fitnessima, teretanama, da se skidam u nekim budžacima, znojim i vraćam kući pješke. Ne volim to čitav život, ne samo sada. Šta da radim, pitala sam se. I odlučila da radim ono što volim.
Volim hodati. Stvarno volim. I odlučila sam da svaki dan prehodam sat vremena po gradu, po mogućnosti po Kamberović polju. I od 4. januara to praktikujem svaki dan. Pređem minimalno 3,5 km, a češće 5-7 km. Sat, sat i po, kako kad imam vremena i mogućnosti. Da mi ne bude dosadno snimila sam sebi audio knjigu “Zašto se Francuskinje ne debljaju” i preslušala je u kompletu za nekoliko tih “šetnji”. Naučila sam puno iz nje i trudim se da se pridržavam tih stvari. A to su:
Pijem vodu stalno. Minimalno 2 l dnevno u toku dana, nekad i više. Jedem 3 puta dnevno, ali manje i polako. Ne jedem slatkiše ni grickalice. Uspjela sam odoliti minjonima, čokoladama, Jaffa keksu i svim ostalim izazovima koji su mi inače bili stalno na repertoaru u velikim količinama. Ne mučim se u principu, stvarno. To je fenomen koji baš i ne znam objasniti, ali mislim da ima veze sa onim glikemijskim indeksom. Pošto jedem više voća i povrća i u principu zdraviju hranu, organizam mi uopšte ne traži slatko. Kad osjetim potrebu za slatkim pojedem kiwi ili mandarinu i prođe me.
Kad god dođem u neku vrstu krize ili dileme sjetim se da jedna kašikica eurokrema ima 100 kalorija, a da bih potrošila toliko kalorija trebam prehodati sat vremena. Prođe me želja za slatkišima kad pomislim na to, stvarno :D
Smišljam nove kombinacije jela i ukusa i stvarno mi postaje zanimljivo. I planiram ovo na duge staze, da trajno promijenim svoj odnos prema hrani i da mi to postane uobičajeno. Znam da mogu jer sam uspjela u svim odlukama koje su zavisile od moje snage volje – prestala sam tako pušiti, piti kafu, koristiti Labello, piti gazirane sokove. Mogu i ovo, zašto da ne. Mislim već sam, na neki način.
I da, kako stignem sve? Inače ustajem u 5 sati ujutro. Jutro je moje doba dana bilo oduvijek, volim taj mir i to buđenje dana. Do nekih 8, 9 sati uradim najveći dio posla, na miru, a onda izađem i napravim tu svoju turu. Ako imam puno posla i ne stignem ujutro onda to uradim poslijepodne.
Vagala sam se 8 dana nakon početka i imala sam 1,5 kg manje. Od tad se ne vagam nego čekam da prvo osjetim rezultat na farmerkama.
A jutros sam uživala u šetnji kao malo kada do sad. Pronađoh neki dan na Youtube-u muziku klape Libar iz Splita. Ja sam inače falična Bosanka koja ne voli sevdah (čujem zvižduke, jbg šta ću), ali volim klape. I ta klapa Libar me oduševila sa obradama nekih pjesama, a ove koje su se meni najviše svidjele možete poslušati u nastavku. Slušalice na uši, klapa Libar svira i ja hodam totalno praznim Kamberovića poljem i šetalištem pored Bosne po friškom snijegu. Ne sjećam se kad sam zadnji put pravila prtinu u snijegu, a jutros sam baš uživala u tome. Sat vremena koji su mi tako napunili baterije da je to nemoguće opisati.
Sretno u pokusajima. Savjet: ubrzano hodanje ili lagano trcanje, stvarno pomazu i lako se naviknuti :-)
Za sada mi dobro ide :) Hvala
I ja bih rado da se bavim trcanjem ali na zalost moje slobodno vrijeme je skoro na 0. Nekad kad sam se aktivno bavio sportom i kad sam nakon godisnjih odmora znao dolaziti sa 5kg u plusu.. znao sam ih za 2 sedmice skinuti : ). Sad se bavim geeky poslovima a mi smo po pravilu oni debeli,neobrijani podrumnjaci sa kofeinom na sve strane pa me malo i ta “mracna strana” vuce k sebi. Nadam se da cu jedan dan imati posao u Zenici.. zivotna zelja mi je ici na posao biciklom.. ako nista : )
Nadam se da hoćeš. A u Zenici možeš na posao pješke gdje god da radiš :D