Što više poznajem ljude, sve više volim životinje

Nikad u životu nisam imala kućne ljubimce i isto tako nikad nisam znala uspostaviti odnos sa životinjama. Odnosno, moj odnos prema svim životinjama je bio – ja se bojim njih a vjerovatno i one mene. Jednostavno, nismo se sretali i nismo se poznavali, a kad nekog ne poznaješ onda i ne možeš baš procijeniti kakav je.

Jednom me kao malu djevojčicu po kampu na moru ganjala “strašna” bijela pudlica. Htjela valjda da se igra a ja mislila da će me progutati ako me stigne pa bježala i derala se na sav glas. Nije me stigla, tata me spasio ali od tada imam “blagi” strah od pasa svih rasa.

I sa takvim strahom me zapadne da živim u Zenici, gradu koji ima skoro psa po glavi stanovnika. Gdje god se okreneš vidiš minimalno 2. U početku sam se bojala i znala zaobilaziti ulice i ulice ne bih li ih izbjegla. A onda je došlo vrijeme da nemam gdje pobjeći pa sam bila prinuđena suočiti se sa njima. Dešavalo se tako da mi se dok hodam neki od njih pridruži i prati me u stopu. Ja zastanem – zastane i on(a). Krenem, on(a) krene. Tako ste me mogli vidjeti kako hodam ulicom i svađam se sa njima. Svašta sam im znala reći – da su dosadni, da meni ne treba pratnja, da bih ja sama izabrala ljepšeg psa da sam htjela da me prati i slično. Međutim, njih baš nešto pretjerano i ne sikira šta god da im kažete. Valjda u sebi misle “Svoj ti pos’o” ili “Šta si se navila, daj malo ušuti, ne može pas s mirom ni prošetati da ga ne ugnajviš” ili “Jadan onaj što živi sa tobom, mogu misliti kako li je njemu kad se naviješ” i sl.

Vremenom sam se nekako navikla i prestala obraćati pažnju, osim ako se ne sretnem sa čoporom koji je nervozan ili nekog ganja. Tad bih znala stati, zažmiriti ako moraju proći pored mene i u sebi se moliti svim čudima ovog svijeta da me spasu. Uvijek i jesu, moram priznati, nikad me nijedan nije ni okrznuo.

Onda mi se na balkon doselila mačka i to je postao moj prvi “balkonski” ljubimac. Živjela je na balkonu, i tako za nekoliko mjeseci povećala broj stanovnika omacivši tri mačića. Od njih četvoro ostala su nam dva mačka koja sada žive sa nama već osam mjeseci polubalkonskim životom, na relaciji stan – balkon. Ali ono zbog čega su oni bitni je to što su mi totalno promijenili percepciju životinje. Zavoljela sam ih i od tada posmatram drugačije sve životinje oko sebe.

Duša me boli kad sretnem mačiće ili kučiće na ulici koji bespomoćno lutaju, gladni i izgubljeni. A i u pogledima onih velikih pasa sve češće prepoznam neka nova značenja koja nisam viđala ranije. Tako me neko jutro na autobuskoj stanici “napao” veliki vrni cuko koji tamo bude stalno. Vidim ostale tete bježe od njega i vrište pa mi nije bilo svejedno kad je prišao i meni. Prvo me malo gurkao šapom, na šta sam mu pokušala reći da prestane jer će me isprljati. A onda se propeo na zadnje šape stavivši prednje meni skoro na ramena. Pogled kojim me je pritom gledao uopšte nije bio strašan nego nekako iskren i zaigran. Jedva me pustio da odem svojim poslom, njemu se valjda igralo.

Zašto ovo sve pišem?

Maloprije Damir dođe i priča jednu strašnu i nažalost istinitu priču. U ulici nedaleko od nas je čuo razgovor u kojem spominju kako je grupa mamlaza petardom raznijela kuče. Pitao ih je o čemu se radi pa su mu ispričali kako je ta grupa momaka od nekih 20-ak godina bacala petarde i kako su u hranu postavili petardu koju je kuče počelo da jede i onda mu je tako eksplodirala petarda usmrtivši ga :( Momak koji je to gledao je pokušao stići te idiote ali nije uspio. A i da jeste…

Ljudi su ipak najveći monstrumi, dokazano milijardu puta. Znam da oko nas žive mnogi koji su u stanju raditi ovakve i još gore stvari i skoro pa me tako nešto više ne iznenađuje. Ali, moram priznati, strah me. Strah me jer je teško na prvi pogled prepoznati ko je kakav i šta se krije iza vanjske fasade koju svi imamo. Strah me da ću se sutra naći na nekom mjestu sa sličnim monstrumima, strah me da ću sutra u nekom poslu možda morati sarađivati sa takvima. Zamislite samo kakvu djecu vaspitavaju takvi ljudi! Kad ovakve stvari vidim ili čujem uopšte me ne čude sva ona zvjerstva počinjena u ratu.

Najveći problem od svega je što se najmanje radi na rješavanju i kažnjavanju ovakvih idiota. Danas je to kuče, sutra će isti takvi maltretirati dijete u školi, prebiti nekog samo zato što izgleda drugačije ili što ih je ružno pogledao. I nikom ništa. A dok imamo ovakve kretene koji hodaju cestom i rade šta god im dođe u glavu (rekla bih “padne na pamet” ali oni to nemaju), sasvim je svejedno kakvim ulicama hodamo, je li nam gužva u saobraćaju i imamo li dovoljno kulturnih događaja u gradu.

Gospoda koja formiraju vladu 15 mjeseci nakon izbora i usvajaju budžet 31. decembra u 18 sati – nemaju kad misliti i o ovakvim stvarima.

P.S. Ovaj tekst je nastao slučajno jer me uhvatila muka zbog pomenutog događaja. Nije baš idealan način da se počne nova sezona bloganja, ali jbg, ne može drugačije izgleda.

20 comments

  1. Ovo je strahota što se dešava, i nažalost, čula sam oko Bajrama za sličnu priču. Tako mi je mračno, kad pogledam bilo koju sferu života, shvatim da smo mi najgora, najkrvoločnija i najopakija stvorenja. Pogotovo u BiH (što opet ima veze sa tekstovima koje ste nedavno pisli ti i Damir). Kakav monstrum moraš biti da to uradiš cukici???

    1. Upravo to, monstrum. I nažalost takvih nije malo. I makar negdje drugo bilo isto ovako, tamo negdje postoje zakoni koji kažnjavaju ovakve, pa kako god. Kod nas mogu raditi šta hoće i izgleda dokle hoće, bez posljedica.

  2. Ljudi jesu monstruozniji, životinje rade instinktivno, ne zato što su zle, već vođene nagonom za samoodržanjem, koliko god nam ponekad učinili zlo, kao što pas može da nas ujede a mačka obrebe, tu nije bilo zle namere.

    I tako zaključimo da je reći za nekog čoveka da je životinja, čista uvreda za životinje.

    A kućni ljubimci se tako vole :)

  3. U pravu si, CB, svi bismo hteli da počnemo godinu lepim temama, mislima… ali ne može se, jednostavno, ok(r)uženje je takvo da ti ne da.
    Ipak, srećna ti Nova, koliko može biti!

  4. Ajoj, nisam nikad bila za ljubimce po kući, ali ovaj deo s ljudima je više nego grozan i, nažalost, istinit.. Utroba mi se okrenula, što bi rekle naše stare.. Samo džaba ti pisanije, kad ga čitaju sve sami istomišljenici, a oni drugi neće nikad ni promisliti na tu temu..

  5. Na žalost danas ima mnogo takvih monstruma, naročito među omladinom. Izopačio se mlađi naraštaj da nemam reči ali ipak to je samo posledica stanja društva i sistema u kojem živimo. Društvo i sistem su od tih omladinaca napravili monstrume. To je suština problema.

  6. Postoji odlična teorija koju zagovaraju borkinje protiv nasilja – da se među nasilnicima nad životinjama prepoznaju kasniji nasilnici nad ženama, decom, starima, uopšte osetljivom populacijom i da, ako bi postojale adekvatne sankcije još kod prvog prepoznavanja (šutiranja pasa po ulici, maltretiranja mačaka, golubova, što se viđa jako često) mogla bi se da spreči eskalacija demonstracije njihove “moći” u kasnijem dobu. Vremenom bi se moglo očekivati i da postanemo bolje društvo u celini. Ali, nažalost, nema odziva nadležnih.

  7. detinjstvo sam proveo u kraju gde su komšijska deca palila vatru na obližnjoj poljani i onda pekla žive mačiće u istoj.

    [svaki dalji komentar je suvišan.]

  8. Strasno kakvih kretena ima. Pitam se da li se njihovi roditelji zapitaju kad te mrcine dodju kuci gdje su bili i cime su se zanimali? Mislim da se svi roditelji trebaju zapitati gdje su im djeca provela dan ako nemaju neku redovnu aktivnost…

  9. Kada sam išao kao tinejdžer od 16 godina sa tetom na more i bili smo u gostima jedne rodbine koja je imala prelijepu žensku macu. No, ja sam ju strašno bojao jer sam imao osjećaj da će me cijelog izgrebati, a zapravo je imala naviku da kad god vidi nečije noge kako hodaju, da ih ona hvata šapama pa se igra s njima. Uvijek bih pomislio da me hoće pojesti čim bi me uhvatila za nogu. :D
    Jednom je cijela rodbina otišla u jedno selo u posjetu, a ja sam sam ostao u apartmanu. Bila se spremala kiša pa je rodbina smjestila macu u hodnik. A ja sam zahtijevao da cijelo vrijeme budem u sobi zatvorenih vrata jer sam se bojao te napasti koja bi mi mogla svašta učiniti ukoliko ostavim otvorena vrata. I nakon sat vremena me tjeralo na WC pa sam vrlo oprezno otvorio vrata i pun straha pokušao polako doći do WC-a da bih osjetio lagano tapkanje šape na svom ramenu. Okrenem se i ravno oči – u – oči sa ‘strašnom’ macom. Ona se bila popela na ormarić koji je stajao tik uz vrata sobe u kojoj sam bio pa ju nisam odmah vidio. U tom trenutku kao da sam shvatio da mi je položila šapu i time me umirila da mi neće ništa napraviti. :)
    Danas imam 24 godine i 2 svoje mačke koje su mi jako drage i volim ih. A to hoće li me loviti za noge, neka izvole. :D
    Životinje su super i puno iskrenije od ljudi. Gamad koja vrši okrutno nasilje nad životinjama – želim im u idućem životu da budu životinje i da osjete to isto mučenje (a ne daj Bože jer životinje nisu ništa krive).

Leave a Reply

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

X