Da, u sezoni kiselih krastavaca, dok su ljudima misli samo u odmaranju i u tome kako izbjeći ajkulu na ljetovanju, moj mozak se uporno bavi teškim temama. Njemu nema sezone odmora, što je možda posebna tema za moju psihoterapeutkinju i razlog što je imam uopšte (piše sebi zabilješku u rokovnik), ali šta ću, nisam ga ja kreirala.
– “Ali ga ti održavaš i puniš”, već čujem neke od vas. E, i to je tema za drugu priču :)
Nego, da se vratim na temu – šta je moć danas i ko su najmoćniji ljudi?
Nešto mislim da su to oni koji imaju kontrolu nad našom pažnjom i nad onim šta “konzumiramo” – slušamo, čitamo i gledamo.
– “Ali mi smo ti koji to biramo!”, čujem glas iz publike.
Nismo. Nego algoritmi, na internetu. Jer najviše vremena provodimo upravo ovdje, na internetu. Ko mi ne vjeruje neka pogleda oko sebe i posebno neka pogleda vozače u automobilima – svako malo neki od njih pilji u telefon i to je nešto od čega me hvata poseban strah. I eto opet umalo skliznuh s teme.
Algoritmi određuju šta ćemo vidjeti. I pare. Jer parama – u prevodu plaćenom reklamom, možeš u velikoj mjeri nadoknaditi ono što ti algoritmi “ukradu”.
Mi koji se bavimo poslovima na internetu znamo već otprilike šta algoritmi “vole”. Na primjer – Faebook ne voli kad mu staviš u objavu link, nego forsira pisanje ovih dugih status-ponjava. Tako je meni svaki tekst koji podijelim s bloga bar 4 puta manje čitan nego kad ovako napišem nešto samo na Facebooku. Kako ne trošim novac za oglašavanje, vidi ga samo “organska” publika (ona do koje tekst dođe bez reklame) i to je malo. Facebook ne voli ni YouTube linkove (svaka druga “firma” im je nešto kao mrski neprijatelj), pa će “potušiti” sve te linkove, a favorizovati videa koja objavite direktno kod njih.
Google će vam kod pretrage servirati rezultate koji su bliski vama. Pamte sve što ste ikad tražili i onda vam u skladu s vašim osobinama nude ono što njihovi roboti procijene da vam odgovara.
I tako dolazim do onog da su upravo ove firme u velikoj mjeri vlasnici naše pažnje. Utiču na to šta vidimo i znamo i to je, po meni, najveća moć danas.
To što je koriste samo da bi oni zaradili više je njihovo pravo, valjda. A i tako malo šta neko može učiniti po tom pitanju. To što je ne koriste da bi popravili svijet je ono što “žulja” utopistu u meni. A i takva moć mi je zastrašujuća. Ono, čini mi se da mi je ovo čak strašnije nego svijest o tome da neko ima kod sebe koferčić sa dugmadima koja može pritisnuti i da to onda aktivira nuklearne bombe koje će raznijeti pola svijeta. Jer mi je ovo što oni mogu neka vrsta “upravljanja” mozgovima ljudi.
Ne znam kako vi, ali ja se od toga baš ježim. Eto, tema za razmišljanje. I molba i preporuka da pročitate i ovaj moj tekst sa bloga, jer ga je Facebook ugušio i prikazao baš malom broju ljudi, a tema je važna. Radi se o tome šta je konkretno razlog za skoro nula transplantacija organa u BiH. Mnogi ne znaju šta je tu konkretno problem i zbog čega transplantacija nema. A pošto mene tema godinama zanima i pratim je, sve sam sažela u par teza, da ljudi lakše shvate. Pa možda nekako to uguramo u glavu i ljudima koji mogu pomoći da se ove stvari pokrenu i poprave – Ako želite pomoći da se riješi problem sa transplantacijama organa u BiH – krenite od ovoga
