Sve zdrave porodice liče jedna na drugu. Svaka porodica koju strefi bolest se sa tim nosi na svoj način. Vrti mi se u glavi ova parafraza početka Ane Karenjine dok pokušavam u glavi sumirati sve što nam se izdešavalo u proteklih mjesec i po dana. 

Borba za zdravlje, odnosno bukvalno opstanak. Sve je počelo krajem marta kad mama nije bila dobro. U ambulanti joj ustanove da ima upalu pluća, pa je to dovelo do RTG-a koji je pokazao neku masu, pa je to onda vodilo do CT-a koji je potvrdio masu i dalje je trebala bronhoskopija, da se vidi šta je to.

Bronhoskopiju nismo mogli uraditi u Zenici jer nema doktora koji je rade zato što je doktorica zauzeta u COVID ambulanti. Jedini način je bio Tešanj. Pa mama ode s negativnim PCR testom u Tešanj, od tamo se vrati i dobije nakon 2 dana temperaturu. Opet kao upala pluća, ponovo lijekovi iz ambulante, sve dok par dana kasnije temperaturu nije dobio i tata i skontamo da je mama u stvari donijela suvenir iz Tešnja – covid. Jbg.

Testirali smo ih privatno, brat odmah došao iz Sarajeva da se bori s njima i za njih. Meni propisali izolaciju, a par dana nakon početka dobijem temperaturu i ja. 

Ne mogu opisati sve kroz šta smo prošli, jer 90% toga je prošao brat s njima i samo mi je djeliće ispričao, djeliće od kojih te uhvati takav strah neopisivi i nemoć. Ali ću zapisati neke stvari koje ne želim i ne smijem zaboraviti, stvari koje bi moj mozak vjerovatno inače obrisao jer ima sklonost ka tome da pobriše sve ružno, da bi mi bilo lakše kasnije ići kroz život.

Ne mogu i neću zaboraviti ono smrzavanje u drugoj polovini aprila kad je bilo jako hladno napolju, a poglavice koje vode ovaj grad “nisu pogledali prognozu” pa nisu produžili sezonu grijanja. Pa kad se narod počeo buniti onda glavni poglavica kao izdao naredbu da se grijanje ponovo upali. Ono malo što su inače vodili kao “grije”, a sve u svemu ni 10% toplote nije bilo, ali dobro. Mrzneš se, bolestan si, trese te temperatura. Da ne pominjem da je u tome počeo i Ramazan, da je pandemija. Ali eto – neko nije pogledao u prognozu, jer kad si na čelu JP “Grijanje” ili na čelu grada, ne padne ti na pamet da obratiš pažnju na to je li možda tom življu kojeg bi trebao opsluživati hladno. 

Ne mogu i neću oprostiti nikad.

Brat je mamu i tatu njegovao tri sedmice. Vodao doktorima, molio i tjerao da jedu, vukao ih na preglede, strahovao nad svakim udahom, nad svakim podiokom na toplomjeru. I nije se zarazio. Kako? Tako što je krajem marta išao u Beograd da se vakciniše, a i to samo zahvaljujući drugovima koji su ga natjerali bukvalno i došli po njega. Jer njemu nije bilo ok da on ide a mi ostali ne, a mama već nije bila dobro. 

Samo zahvaljujući vakcini iz druge države nije obolio. Ne mogu vam opisati količinu gađenja i muke koja me uhvati kad bilo kojeg političara čujem ili vidim da spomene vakcine. Onog što svako malo izađe pa priča o tome kako će nabaviti ovoliko ili onoliko, one koji se hvale vakcinama iz COVAX-a kao da su nešto oni uspjeli. 

Gadite mi se zauvijek i do beskraja i ne – ne mogu i neću oprostiti nikad.

Nisu ni sve privatne ustanove iste, bez obzira što imaju iste cijene i kao nude slične usluge. U nekima te doktor primi i nagovara da ideš u bolnicu jer “Ja ne mogu preuzeti odgovornost za vaše liječenje”. Nije brat htio da mamu smjesti tamo, jer znamo da imaju vrlo malo osoblja i da ne može niko brinuti o njoj onako kako bi on. A i statistika kaže da je naš zdravstveni sistem uglavnom za zdrave – malo koga izliječe ako im dopadneš šaka. Jer niti ih ima dovoljno, niti imaju na raspolaganju dovoljno resursa da bi mogli raditi ono za šta su školovani. Jer politici i svima koji odlučuju o bilo čemu zdravlje ljudi ni godinu i nešto nakon pandemije nije prioritet.

Srećom, u nekim ustanovama postoje doktori koji hoće i smiju i znaju preuzeti odgovornost za liječenje pacijenta, pa propišu terapije i infuzije koje su oboje izdobijali i evo, sad su na korak od ozdravljenja. Još je to dug put, ali mislim da je najgore iza nas.

Čak i blaži oblik covida je sranje, govorim iz iskustva. Nešto malo temperature, curenje nosa od kojeg ne možeš opstati, nedostatak čula koji ti ubije i ono malo volje da jedeš i piješ bilo šta. Glavobolje koje ne prestaju evo ni nakon 15 dana, mada su puno blaže. Kondicija koja kaže “nećeš ti niđe još neko vrijeme”. Ali dobro, moglo je puno gore, znam. Ja sam koristila usluge javnog zdravstva, dva puta slikala pluća u covid ambulanti, dva puta mi rekli da je sve ok. Evo i čula se lagano vraćaju, pa još samo čekam da mi se vrati i želja za jedenjem bilo čega. Ako bih trebala smisliti novu kletvu rekla bih “Da budeš gladan, a da pri tom ne možeš smisliti nijednu stvar na svijetu koja ti se baš jede”. E tako sam nekako sad.

Padne mi ovih dana često na pamet komšija Andrija. Jednom je nešto komentarisao kako mu nije jasno kako neko umre od gladi. Kaže on tad “Ja bih sve išao i ulicom govorio – ljudi, ja sam gladan!” dok mi neko ne bi dao da jedem. 

Ja sam, odnosno moja porodica potpuno suprotno od Andrije. Ne znam i ne volim tražiti ništa. Na svako “Samo recite ako treba nešto” smo uvijek i za sve govorili – ne treba ništa. Kad je mama malo došla sebi kaže mi da joj se jede bilo šta na kašiku, da joj je bilo kakva čorba, nešto. Pa sam ja kuhala neku čorbu od leće i brat joj nosio. 

Bratovi drugari su iz Sarajeva dolazili i donosili šta im je iz njhovog iskustva palo na pamet da bi moglo pomoći. I zahvaljujući njima smo opstali. Jer nismo svi kao Andrija i nije nam svima lako reći kad nam treba pomoć. Ja sam se kad je sve počelo sklonila sa svih mreža i zatvorila u sebe. Ja koja sam inače pisala o skoro svemu u kriznoj situaciji sam imala želju da pobjegnem, a ne da govorim kako mi treba ovo ili ono. Nismo svi kao Andrija, ali bi dobro bilo da se to može naučiti bar malo, jer prosto znam da niko ne može nagađati kad ti treba pomoć, ako sam ne kažeš.

Covid i suočavanje sa raspadnutim sistemom mi je donio nekoliko muka. Ne znam kako dalje u ovom svemu opstati. A ne znam ni kud bih ni šta bih. 

Mama ima hronični bronhitis, u međuvremenu je stigao i nalaz sa bronhoskopije. Hajde ostani živjeti u Zenici s takvim sranjem. A kud i gdje otići?

Vakcina ni dan danas nema i ne zna se kad će biti. Nešto kontam, jedini način je da to nekad dođe na nivo da ih u apoteci na primjer može kupiti svako – samo tad ćemo se moći vakcinisati mi koji to želimo. O tome da nakon svega svakog političara posmatram kao potencijalnog ubicu i da se osjećam ugroženo da ne govorim. Taj osjećaj me ne popušta. Jer godinu i nešto svi pokazuju da ih ne zanima da se bore za ljude i njihovo zdravlje, nego samo za sebe i svoje lične interese i prepucavanja.

Hej, nas niko nikad nije provjerio jesmo li izolovani, nikad nismo dobili nikakvo rješenje. Sistema nema – ako je i postojao nema ga više. Sve je otišlo u klinac!

Stvarno, baš ozbiljno ne znam kako i kud dalje. Vrti mi se u glavi hiljadu stvari, ali još mi ni koncentracija ni mozak nisu u stanju bilo šta ozbiljno raditi. Roditelji imaju još put pred sobom do ozdravljenja. I ja imam valjda još nešto ispred sebe dok ne budem fizički skroz ok. 

Psihički ne znam šta ću. Nemam sad novca za psihologa, ali kontam da bi mi to možda trebao biti neki prvi sljedeći korak jer ovu količinu bezidejnosti, bezvoljnosti, bijesa, nezadovoljstva i svega što se nakupilo ja neću uspjeti sama kanalisati u nešto normalno. A bez toga ne mogu ni koraka naprijed.  

Sad ozbiljno na kraju – svi vi koji ste na javnim funkcijama i pozicijama koje zahvaljujući vašem radu ili neradu utiču na živote ljudi ovdje – saberite se. I počnite raditi za ljude i njihovu dobrobit, a ne za stranku i sebe lično. Jer nije normalno da budete ok s tim da svojim neradom i prepucavanjima ubijate narod. A to radite, stalno, svaki dan. Ne znam kako se možete pogledati u ogledalo. Stvarno ne znam.