Pomisliš želju, a onda se sve posloži tako da se ona ostvari – moj prvi let avionom

Autor: Hana Kazazović

Ovo je tekst o tome kako je nekad za ostvarenje želje dovoljno samo istu poželiti, a onda prepustiti Svemiru da sve organizuje za vas.

Početkom godine sam pravila planove za 2015. i ispisujući šta sve želim ili planiram da ostvarim, kroz glavu mi je prošla i misao:

“Da, stvarno bih u ovoj 2015. godini trebala probati i let avionom! A mogla bih konačno i da otputujem negdje u inostranstvo”

Nisam napisala na papir ovo dvoje, jer su mi to više bile želje koje nisi siguran da li želiš ili su ti više onako usput pale na pamet.

Međutim, Svemir je očito mislio drugačije. Skoro sam završila sa čitanjem knjiga „Traži i dobićeš“ i „Zakon privlačenja“ od Ester i Džerija Hiksa i zato me nije iznenadilo sve ono što se izdešavalo u proteklih mjesec i po.

U februaru dobijem poziv da budem učesnica panela na “Profemina” konferenciji u Beogradu. Pristala sam, zato što se povod za putovanje nikad ne propušta. Dogovorila sam u firmi i godišnji, sa par dana prije i poslije, da mogu da se pripremim za put, ali i da odmorim od njega. Isprovjeravala sam čak i kakve sve autobuske linije imam do Beograda.

Onda je stigla obavijest od organizatora da imam obezbijeđen smještaj i avionsku kartu za Beograd.

“Ups, letiću avionom prvi put? Svemire, nestašan si”, samo mi je prošlo kroz glavu.

Naravno da sam u tom slučaju morala organizovati da i muž ide sa mnom jer – otkud znam šta me čeka tamo :D Čak ne znam ni da li se plašim leta, da ne spominjem sve ove nesreće koje su se samo od tada izdešavale.

Dobra stvar je što let od Sarajeva do Beograda traje samo 42 minuta. Nemaš vremena ni da se prepadneš.

I, kako mi je bilo?

Mužu sam isto rekla na ulasku u Aerodrom Sarajevo – moja iskustva o letenju se svode na nekoliko pogledanih Discovery emisija o padovima aviona i na par filmova u kojima su se redovno dešavali neki belaji sa avionima. Ne bih nikad pogledala ništa od toga da sam znala kakve sve posljedice mogu ostaviti na čovjeka :D

Bilo je oblačno i uopšte nisam mogla da zamislim da je tamo gore lijepo vrijeme. Ukrcali smo se, napravili fotografiju za uspomenu i sjećanje, te spremili za polijetanje. Ja sam hrabro sjela do prozora.

Polijetanje je bilo potpuno novi osjećaj za mene i nije me oduševilo. Gutala sam pljuvačku da regulišem pritisak u glavi, potpuno nesvjesna koliko sam jako mužu stisnula ruku :D Onda smo prošli kroz oblake i obasjalo nas je sunce. Onako kako u filmovima prikazuju raj.

Ja sam krenula da se nagnem i pogledam kroz prozor, a u tom momentu je avion krenuo da skreće i nagnuo se na istu stranu. E tad sam se baš prepala, pomislivši da sam u stvari ja izazvala taj nagib :D

Trebam li naglasiti da se do kraja leta više nisam skoro pomakla? Preventivno :D

Stjuardesa nam je podijelila sendviče i negdje na polovini sendviča čujem kako se približavamo Beogradu. “Kad prije”, kontam, “čekaj bar da pojedem ovo”.

Zaista kratko traje. Zaista je neobično iskustvo. I zaista je super kad dobiješ priliku uraditi nešto prvi put u životu.

Povratak je bio mnogo zanimljiviji jer je bilo vedro. Gledala sam cijelo vrijeme kroz prozor i pokušavala prepoznati bilo šta. Nije to uopšte lako, valjda zato što BiH prvi put gledam sa visine. Kasnije sam kod kuće poredila te fotke sa Google Earthom i pronašla neke lokacije, poput ovog ušća Drinjače u Drinu.

Čak sam vidjela i Termoelektranu kod Kaknja ali nju ne uslikah jer sam pokušavala skontati u glavi geografiju i shvatiti otkud dođosmo do Termoelektrane Kakanj kad idemo za Sarajevo. Google Earth mi je i to objasnio.

Moj tata kaže da ne bi nikad ušao u avion. Sreća pa nisam po svemu na njega jer bih propustila zanimljivo iskustvo. Meni je fascinantna tehnologija koja je omogućila da ne izgubim cijeli dan u putu i da toliko razdaljinu pređem za samo 45 minuta.

Na kraju mogu samo da se zahvalim Svemiru na tome što mi je omogućio ovu priliku i da mu naglasim da ja u inostranstvo ne ubrajam zemlje bivše Jugoslavije. Tako da zna, ako planira da mi i onu drugu želju ispuni.