Zato što mi je nabijala osjećaj krivnje čak i kad realno nije bilo razloga za njega. Ali evo da pojasnim.
Ja sam neko ko baš voli praviti nizove. Na Duolingu sam tako dogurala do 1170 dana (neće se španski sam naučiti), a počela sam i niz sa meditacijama (70 i nešto) i niz sa čučnjevima i sklekovima (danas četiri ukupno :D ). Nizovi me vuku da budem redovna i da se trudim, makar o čemu da se radi.
S tim ciljem sam imala i onu aplikaciju na telefonu i cilj od 6.000 koraka svaki dan. Kao neki minimum. I realno, uspijevala sam ja ispuniti to 80% puta u mjesecu na primjer. Ali bude i onih dana kad mi se ništa ne da (žene znaju koji su to) i bude i onih dana kad ne izađem napolje hodati, nego usisam i prebrišem cijelu kuću, sredim 100 stvari, spadnem s nogu i sad bih kao trebala još napolje da hodam?
I nisam, ali sam primijetila da me “žulja” ta praznina na kalendaru. Toliko da svaki put kad ne dostignem tih 6.000 koraka budem neraspoložena i to na onaj način:
– Šta ti je?
– Nije mi ništa. U stvari nešto mi je, samo ne znam ni ja šta.
I onda sam skontala da me baš jako nervira ta aplikacija i da mi unosi nervozu koja mi ne treba. Jer ja ću svaki dan uraditi nešto od kretanja – ako ne hodanje onda ću na steperu biti bar 20-30 minuta ili ću plesati uz neku muziku ili ću raditi yogu. Ali brate neću da mi aplikacija određuje šta i kako se trebam ponašati.
I tako, već evo 10-ak dana se ne družimo. I skroz mi prija, odnosno ne fali mi uopšte. Ne moram vala ni znati koliko koraka pređem kad izađem hodati. Ili ću napraviti krug oko Kamberovića i GGM-a skroz ili ću se ipak vratiti bulevarom – koga briga? Realno, nije ni mene. Hodaću 45 minuta, sat vremena ili duže i prestaću kad se umorim i to je za sad jedino mjerilo koje mi je dovoljno.
P.S. Ne, sat za mjerenje bilo čega mi nije opcija i ne želim ga :)
