Ako nekada odem iz Zenice otići ću na neko široko i prostrano mjesto. U svojoj mašti uvijek vidim pogled na more pa mislim da bi to mjesto moglo biti negdje na moru, a zna se desiti da vidim i ravnicu, bez brda, pa kontam da bi i neki ravničarski predio mogao biti pogodan. Nekad sebe zamišljam u nekom malom mjestu, sa vrlo malo kuća, u kojem se svi znaju. A nekad opet maštam o velikom gradu u kojem vrije život. Nisam još načisto koja mi verzija više odgovara.
Ali ono što znam je da bi odlazak bio trajan, bez okretanja i bez povratka. Promišljan godinama, uzrokovan milionima razočarenja, neuspjeha, pokušaja i poraza.
U proteklom periodu se desilo nekoliko važnih stvari i promjena u mom životu. Ona najvažnija promjena je to da više nisam vlasnica prodavnice “Džungla” i nisam više trgovac. Da ne bude zabune, prodavnica i dalje postoji, nastavila je sa radom, sa istim asortimanom i novim vlasnikom. Ja sam se predala nakon 5 i po godina borbi, pokušaja i gubljenja bitki. A onda mi je ponestalo snage, brojke su radile protiv mene i opominjale me. Razišle smo se mirno i bez mnogo emocija. I sada kada prođem pored nje uopšte nemam osjećaj da je to mjesto u koje sam utkala svu svoju energiju, maštu, znanje i sposobnosti zadnjih 5 godina. Uzalud, valjda zato i nemam taj osjećaj povezanosti.
Kad mislim o svemu tome što sam ostavila iza sebe ne mogu a da mi pred očima ne iskaču riječi “PORAZ” i “NAUSPJEH”. Koliko god ja kukala na državu, okruženje, ljude i sve ostalo, uvijek na prvo mjesto za krivnju stavljam samo sebe. Ja sam ta koja nije znala, mogla, našla način. Nije mi niko drugi kriv i uopšte se ne osjećam bolje zbog toga. I zato sam i napisala neki dan ovaj tvit:
Ako nekad i odem iz Zenice biće to samo zbog toga što ova sredina i ovo okruženje jako negativno djeluju na moju psihu. “Ubila me u pojam” znači da više ne vjerujem u sebe i da imam tako nizak nivo samopouzdanja da se ne usuđujem ništa ni pokušati. Toliko ideja mi se nekad vrti po glavi, a sve rjeđe ih čak izgovaram. Nekad sam znala zapisati, napisati, poslati upit, pričati. I vremenom, kad na 90% svega ne dobiješ čak ni potvrdu da te neko čuo, a na ono 10% te čuje ali ništa od svega ne uspije, posustaneš. I počneš sumnjati u te ideje, pa u sebe. Kontaš vremenom da je to sve bezveze, a onda opet vidiš da na drugim mjestima stvari gore od svega toga prolaze i ljudi padaju na glavu od oduševljenja…
Treba misliti pozitivno, znam. I trudim se. Samo ne mogu da izbijem sebi taj osjećaj pogubljenosti u ovom svijetu. Ne mogu da smanjim ni taj osjećaj da sve nekako radim pogrešno. Ili osjećaj da je nemoguće uspjeti sa ovim mojim moralnim i drugim stavovima od kojih sam inače napravljena.
A uspjeh mi zaista ne predstavlja ništa veliko u materijalnom smislu.
Možda je i dobro što ću cca 60 sati biti bez laptopa koji mora na pokušaj oživljavanja i vraćanja u život. Možda u tom periodu dođem bar na nulu sa vjerom u sebe.
P.S. Uvijek kažem ako odem iz Zenice zato što bih odavdje otišla samo van BiH. Zašto? Mislim da je jasno, ali onima koji ne znaju da pojasnim – jedno sranje ne bih mijenjala identičnim drugim. A u BiH je sve isto sranje, da prostite…
dođu tako nekad ti periodi kada čovek podvlači crte i gleda šta je urađeno, šta bi trebalo uraditi, šta je mogao, šta je trebalo…
i to je uglavnom pred novu godinu, i to je uglavnom najdepresvniji deo godine.
neću da ti pametujem oko toga, jer ne umem ništa ni polu-pametno da kažem na tu temu.
hoću samo da ti kažem da ja uvek sebe u tim momentima nateram da gledam napred i da postavljam nove ciljeve.
ne vredi lupati glavu zašto nešto nismo i da li je trebalo da ovo ovako a ono onako.
jedino vredi zacrtati nove ciljeve i ohrabriti sam sebe u tom novom koraku.
Zacrtala nove, sad idem naprijed. A što se tiče depresije kontam kako li će biti kad dođe ono bljak vrijeme kad me sad zna ovako opucati :)
E baš sranje. Žao mi je zbog Džungle, pa ma ko bio novi vlasnik to više sigurno nije isto bez tebe. Gde otići ne znam ni sama? Taj osećaj beskorisnosti i mene ubija iz dana u dan i ništa ne umem pametno da smislim. Kažem sama sebi, a sada i tebi, dr’ž se ne daj se. Ništa drugo nam ne preostaje nego da nastavimo pozitivno da razmišljamo, pa ma koliko nam se sve činilo beznadežno.
Upravo tako, nekako nam samo ostane da se borimo. Džungli i meni očito nije bilo suđeno, pa neću ni da razmišljam o njoj :)
Šetam psa prošle nedelje, i prolazim pored letnje bašte ispred nekog kafića. Nekoliko dežmekastih tipova sede ispred stola prepunog praznih pivskih flaša… Na TV-u je u toku utakmica, i našima ne ide baš najbolje… Jedan proćelavi, omlitaveli, i pogužvani tip teši druge: “Nije to ništa, ne – kad vam kažem! Mi smo NAJJAČI KAD JE NAJTEŽE!”
Smejao sam se sledećih 100 metara…
Kad naučiš da se smeješ sam sebi – sve ide mnogo bolje.
Hehe, baš tako. Samo, šta je sa nama koji se najčešće i smijemo samo sebi ;)
Hm, šteta, a to mi je nekako sve poznato. A da postaviš novi cilj i to da bude baš ono šta si sama navela, šta očito izvire iz tebe sponano – konačno napuštanje BiH. To će ti dati energije da živiš dok to i ne postigneš.
Vidjeću… U ovih nekoliko dana sam odlučila dati sve od sebe ovdje, pa ako ne uspijem onda otići bilo gdje. Da ne mogu reći da nisam sve pokušala.
Znam odlicno o cemu govorite,…prolazila sam kroz poraze, uspone i padove u jednom slicnom privatnom poslu. Poznat mi je taj osecaj melanholije, nemoci, bespomocnosti, gorcine jednom recju ocaja. Patetika bi samo bila blazi oblik ili deminutiv za tu borbu u dusi, koja je trajala i traje izmedju poraza i uspona. Trebalo mi je dosta godina, da naucim da su porazi SAMO sastavni deo nase borbe koju vodimo celog zivota, sta god radili. Oni se jednostavno ne broje. Na njih postajete imuni i neprekidno smisljate nove nacine kojima cete krciti sebi put ka uspehu na nekom drugom polju, u nekoj drugoj oblasti.
Bez tih padova nema ni postizanja ciljeva.
Znam Jenny. Samo mi nekad ponestane snage i osjetim se bespomoćno, pa tad i nastanu ovakvi postovi. Ali – ojačaću i ja, ima vremena :)
Neces Ti nigdje ici iz BiH. Kad takvi krenu svi mozemo ici ;)
Onda važi ona “Ko zadnji izađe nek’ ugasi svjetlo” :D
Mogu ti reći samo jedno i ja imam želju da odem iz ove zemlje tj. Beograda u kome i živim. Sve ono što sam bio ja više ne postoji, sada imam nov život i želim da ga ikoristim, a jako sam skroman.Ima uvid da ti imaš već neke zrele godine. Na moje pitanje da odem iz ove zemlje negde moj poznanik mi je odgovorijo; razmisli šta ostavljaš, a šta dobijaš. Za sad sam se smirio i odlučio da još ostanem ovde jer mi možda i nije tako loše ali ponavljam ja sam jako skroman! Izađi iz Zenice ja te podržavam to je jako mračan grad samo prvo sebi postavi pitanje koje je meni poznanik dao! Cao sajber
Evo i ja sam se smirila i odlučila da pokušam da se snađem. Kontam da bih odavdje samo negdje daleko otišla a za to ipak treba malo veći rez u glavi. Izgleda da za njega nisam spremna, bar ne još uvijek. Ćao Vladane :)
Tek od skora čitkam tvoj blog, pa ne mogu da znam background priče (ako ga ima), ali osećaj je verovatno pznat svima nama, na ovom Balkanu! Ne iz zemlje, nekad i iz svoje kože bi nekad da bežimo!
P.S. pogledah link za onu tvoju (bivšu) prodavnicu – sjajan ideja, šteta što si je napustila, i nadam da će nastaviti u tom fazonu!
Hvala :)
Prodavnica će nastaviti, nastavila je već u stvari. A nastaviću i ja, u pravu si – nekad bismo svi pobjegli. Valjda je to prokletstvo Balkana.
Ostankom dobijaš vezane ruke za bilo šta što poželiš da ostvariš. Uložiš toliko truda i rada, vremena u nešto što voliš i veruješ da će uspeti, a onda na kraju moraš da odustaneš. Znam šta pričam. Tuga jedna.
Odlaskom, dobijaš mogućnost da se tvoj rad i trud vrednuju na pravi način i da za ono što radiš budeš i adekvatno i plaćen i poštovan zbog svog rada. Odlazak iz Zenice u bilo koji drugi grad koji se nalazi na našim prostorima je samo odlaganje neminovnog. Ovde ne može da se uspe na pošten način, a ti si poštena i dobra devojka. Beži odavde što pre.
kažu da ne treba razmišljati o eskapizmu u trenucima nezadovoljstva, pošto tako možemo prenagliti. ipak, kada nam je dobro, dobro nam je. žao mi je što su svi ovih dana u nekim krizama. vidim i po sebi. no, hajde da pripišemo to horoskopu i da kažemo da će već za koji mesec biti bolje… dršse.
btw, eskapizam je sasvim podrazumevan na našim prostorima. ipak, o kraju krajeva, malo ko ga i primeni u praksi…
U pravu si, kriv je horoskop :D Evo sad je položaj zvijezda znatno bolji i već mi je bolje ;)
Što fali Zenici, ja baš jako volim.
Hehehe, nisam ni ja rekla da je ne volim. Samo me nekad utuši :(
Idi, bježi iz Zenice. Ja sam iz Sarajeva. Nije puno bolje ali ipak ima više prilika nego u Zenici.
U zadnje vrijeme često u firmimo vodimo diskusije da li ići ili ostati u ovoj zemlji. Direktor je za to da ostanemo i da tamo ne valja. Kolega i ja jednostavno vjerujemo da na zapadu bolje. Izgubili smo x radnih sati na tu raspravu i nismo nasli rjesenje. Direktor je nasao nekoliko ljudi koji su vratili sa zapada a mi smo nasli nekoliko koji su svjeze otisli. Sumarno, svaki od njih je sretan sa svojim izborom. Barem na neko prvo vrijeme. Mislim i na ove koji su otisli i na one koje su se vratili….
Elem, stavi na jedan tas prijatelje koje imas u zenici. Izuzmi kontakte preko facebooka, skype, chatanje i slično. To možež sa svake lokacije u svijetu. S druge strane, stavi mogucnosti koje ce ti se otvoriti (meni najdraza: plaćanje na vrijeme…). E onda dolazi teži dio, donesi odluku.
Ja želim da otvorim firmu. Makar samo da propadne. Ne želim da jednog dana žalim što nisam probao kako je biti “gazda”…
Ti odlučeješ koji je tas teži ;) Sretno! :D
Tvoj RSS preplatnik,
:D
Dodala još jedan tas na stranu ostanka, pa ćemo da vidimo. Nikad nije kasno, valjda :)
Pozdrav RSS pretplatniku ;)
Evo tek sam sada naletjela na ovaj post :) Pravi je!
Nisam pročitala sve komentare ali od oka vidim da te neki nagovaraju da ostaneš u BIH, neki te podupiru da bježiš…
Čuj, nisi jedina da te guši sve oko tebe bio to grad, selo, ljudi, kultura što god. Nije to više stvar ni u nesređenoj državi niti u Balkanu nego jednostavno to što ti kao osoba želiš više i znaš da možeš više ali tu to jednostavno ne možeš ostvariti. To nije ništa loše i ne moraš se opravdavati ikome zašto ti se npr. Zenica ili bilo koji grad u BIH ne sviđa i zašto bi najradije pobjegla iz države. To je tvoje pravo da ti se ne sviđa ono što bi ti se ‘kao trebalo’ sviđati. Nije BIH jedina država na ovom svijetu, a svijet je velik (ako ne vjeruješ ma pogledaj samo Google maps hahahh) ooooooogroman je. Čovjek za svog života mora istraživati, putovati, upoznavati i riskirati – kolotečina i prividna sigurnost nisu dugoročno rješenje. Netko istražuje u svom selu u kojem se rodio do kraja život, ali nekome to ‘selo’ jednostavno nije dovoljno što je razumljivo, a bome meni sasvim normalno. Očito je da si ti jedna od takvih ljudi. Nemoj da te priče tipa ostani tu, ti si nam jedina nada za ovu državu, što će nam ostati ako ti pođeš i sl. previše diraju. Ako se ti ne osjećaš dobro tu gdje jesi pa kako ćeš onda drugima pomoći? Zar ne? Zato prvo ti sebi budi na prvom mjestu pa onda cijelo fakin balkansko društvo koje te obuzdava u tvom ”buntu”.:D
”Ako nekad i odem iz Zenice biće to samo zbog toga što ova sredina i ovo okruženje jako negativno djeluju na moju psihu. “Ubila me u pojam” znači da više ne vjerujem u sebe i da imam tako nizak nivo samopouzdanja da se ne usuđujem ništa ni pokušati. Toliko ideja mi se nekad vrti po glavi, a sve rjeđe ih čak izgovaram.” – to si bila napisala prije nego si našla novi posao za koji vidim da ti se sviđa i vidim da si još u BIH. :) Drago mi je da je sve krenulo dobro ali ako ovo opet osjetiš (nadam se da nećeš, ali čuj sve ti je dopušteno ;) ) ovo što si već gore napisala, moj iskreni savjet ti je: bježi! Vjeruj mi, postoje mjesta koje će te inspirirati i koja će te oživjeti što tebe što tvoje ideje. Ako i ne uspije uvijek ćeš znati da si provala i da si iskušala sebe. Uvijek se možeš vratiti u Zenicu, ali kad se vratiš iz svijeta onda ćeš biti i drugačija osoba jer ćeš vidjeti kako ni BIH ni Zenica ni ti ljudi oko tebe nisu centar svijeta niti su ikad bili. A taj osjećaj će ti biti neprocjenjiv. :)
Good luck!