Autor: Hana Kazazović

Juče sam konačno završila sa čitanjem knjige “Černobiljska molitva” Svetlane Aleksijevič. Kažem konačno jer mi za knjigu od 330 stranica obično ne treba više od 2 dana. Međutim, ova tema je toliko teška da sam morala dozirati čitanje, čisto da ne bih poludjela od muke i boli koje te uhvate.

Naime, Svetlana je knjigu pisala u dokumentarističkom stilu, sabravši utiske ljudi koji su direktno pogođeni Černobiljskom tragedijom. Razgovarala je sa likvidatorima (to su ljudi koji su radili na reaktoru i u okolini na spašavanju situacije – sprečavanju da se ona ne pogorša), suprugama vatrogasaca koji su učestvovali u gašenju, ljudima koji su raseljeni sa tih područja, djecom iz tog područja i dr. I tu je negdje oko stotinu njih sa svojim ličnim, bolnim i strašnim pričama. I dok ih čitate hiljadu stvari vam prolazi kroz glavu, a pri tom stalno imate utisak da vas neko šutira u stomak.

Jer, činjenice manje više znamo svi – desila se eksplozija, 26.4.1986. godine, reaktor je eksplodirao, gorio, ugašen, zatvoren… Zračenja su bila takva da su se ljudi morali evakuisati i sl.

Međutim, puno toga ja nisam znala. Od one banalne činjenice da je u stvari, iako je Černobilj u Ukrajini, najviše nastradala Bjelorusija jer je elektrana blizu granici, a vjetrovi očito puhali u tom pravcu. Pa je tako zagađeno 4,8% Ukrajine, a 23% Bjelorusije.

Nisam znala ni do koje mjere se od stanovništva krilo šta se u stvari dogodilo. Danima nisu imali pojma, jer eto vlasti nisu željele da stvaraju paniku. A i kasnije kad se saznalo nisu govorili koliko je sve opasno. Kako jedan od sagovornika priča – kad je vidio ljude da na tom nekom području hodaju bez maski, pa pitao zar nisu dobili maske da podijele ljudima, a oni mu odgovorili – jesmo, ali nismo dijelili jer bi to stvorilo paniku među ljudima.

Puno je u ovoj knjizi opisano i tog sovjetskog vaspitanja koje je ljude dizalo da goloruki idu na reaktor i da pri tome sklapaju aforizme poput “Lopatom na atom”. Mnogi su bili svjesni da je previše opasno i da sebi u stvari potpisuju smrtnu presudu, ali su ipak išli. Jer – država, čast, vaspitanje. A i ako ne odeš mogao si završiti i u zatvoru u krajnjem slučaju.

Ne znam da li su mi gore priče o starcima koji su cijeli život živjeli u selima, obrađivali zemlju i onda morali da to sve ostave i da odu negdje, a pri tome nisu vidjeli “neprijatelja” jer – radijacija se ne vidi.

Ili su mi gore priče o životinjama koje su ubijane masovno, jer su opasne za širenje radijacije. Stotine i hiljade pasa, mačaka, konja, krava, ptica… koji nisu ništa krivi a najviše su nastradali.

Možda je najteže bilo čitati par iskustava žena vatrogasaca i likvidatora koje su bile sa njima do onog zadnjeg momenta, njegujući ih dok su im se tijela raspadala i to bukvalno, a bez mogućnosti da im olakšaju bolove.

Ili je ipak najteže čitati iskustva i utiske djece, od 6 do 8-9 godina koja najnormalnije pričaju o smrti i žive u strahu.

Teška knjiga i teme, a opet tako važne jer najbolje opisuju kakvi smo mi ljudi i koliko u stvari nismo normalni. Kako kažu mnogi – Černobilj nije samo eksplozija elektrane, to je urušavanje cijelog jednog sna i ideje o čovjeku i sistemu.

Područje koje je zahvatila radijacija neće biti normalno još za nekoliko stotina godina. Posljedice ove katastrofe su nesagledive. Tek kad pročitate šta se i kako dešavalo shvatite koliko je u stvari nemoguće donijeti procjenu i koliko je Černobilj u suštini unazadio cijelu našu planetu.

I zapitaćete se – kome su u stvari tu bitni ljudi?
Malo kome, realno.

Primjerak knjige naravno poklanjam, pa pišite komentar ako ga želite.

Komentare pišite ispod ovog teksta do nedjelje (18.9.) u 12 sati. Ja ću na osnovu komentara odabrati osobu kojoj ću knjigu poslati (a možda bude sreće i lično uručiti).

Za sve ostale koje zanima knjiga – Lagunine knjige se mogu kupiti u knjižarama Kultura u Banja Luci, Tuzli i Sarajevu. Takođe, knjige mogu da se kupe i preko sajtova www.laguna.rs iwww.delfi.rs

*** CITATI IZ KNJIGE ***

– Žene! Ne plačite! Bili smo udarnici! Stahanovci! Staljina smo preživeli! Rat! Da se nismo smejali, tešili, odavno bismo se obesili. Znači ovako, razgovaraju dve černobiljske žene. Kaže jedna: “Jesi l’ čula, mi smo sad svi belokrvni?” Druga kaže: “Gluposti! Juče sam se posekla, krv mi je bila crvena.”

Posle dva meseca već smo počeli nešto da shvatamo. Odvažili smo se da pitamo: “Mi nismo zamorci. Bili smo dva meseca. Vreme je da nas zamenite.” Razgovarali smo s general-majorom Antoškinom, bio je iskren prema nama: “Ne isplati nam se da vas menjamo. Dali smo vam komplet odeće. Onda drugi, treći. Stekli ste navike. Bilo bi skupo da vas zamenimo, komplikovano.” I akcenat na to – da smo mi heroji. Jednom nedeljno bi nekom ko je dobro kopao zemlju pred strojem uručili povelju. Najbolji grobar Sovjetskog Saveza. Zar nije bezumno?

Jednom smo dobili specijalan nalog: hitno da se počisti kuća u praznom selu. Apsurd! “Zašto?” – “Sutra će tamo da bude svadba.” Polili smo šmrkovima krov, drveće, sastrugali zemlju. Pokosili smo stabljike krompira u bašti, travu u dvorištu. Pustoš. Sutradan su dovezli mladu i mladoženju. Došao je autobus s gostima. S muzikom… Pravi, a ne filmski mlada i mladoženja. Oni su već živeli u drugom mestu, preselili su se, ali su ih nagovorili da dođu ovamo, da ih snime za istoriju. Delovala je propaganda. Fabrika snova… Čuvala je naše mitove: mi ćemo svuda preživeti, čak i na mrtvoj zemlji.

U našoj grupi bila je jedna žena. Radiolog. Dobila je histeričan napad kada je videla decu kako sede u pesku i igraju se. Puštaju brodiće po barama. Radnje su otvorene i, kao što to obično biva u našim selima, tekstilni proizvodi pored prehrambenih, odela, haljine, a pored njih kobasica, margarin. Slobodno leže, čak nisu ni pokriveni celofanom. Uzmemo kobasicu, jaja… Merimo: nisu namirnice, već radioaktivni otpad. Sedi mlada žena na klupi ispred kuće, doji dete… Proveravamo majčino mleko – radioaktivno. Černobiljska madona…

Najviše mi je žao ljudi sa sela. Stradali su potpuno nedužni, kao deca. Zato što Černobilj nije izmislio seljak, on s prirodom ima svoj odnos, poverljiv, a ne osvajački, kao i pre sto godina ili hiljadu godina. Kao u božanskoj promisli… Oni nisu shvatali šta se desilo, hteli su da veruju naučnicima, svakom pismenom čoveku, kao svešteniku. A njima su ponavljali: “Sve je u redu. Nema ničeg strašnog. Samo perite ruke pre jela” Nisam odmah shvatila, a posle nekoliko godina postalo mi je jasno da smo svi učestvovali… U zločinu.

Milion tona “zagađenog” žita prerađivano je u kombinatu za stočnu hranu, njime se hranila stoka, a meso je dospevalo na naše stolove. Živinu i svinje su hranili koštanim brašnom začinjenim stroncijumom…

“Bare su bile žute… Zelene… Kao da su u njih prosuli boju… Rekli su da je to polen cveća… Nismo trčali po barama, samo smo ih gledali. Baka nas zatvori u podrum. A ona se spusti na kolena i moli se. I nas uči: ‘Molite se! Ovo je kraj sveta. Božja kazna za sve naše grehove.’ Bratu je bilo osam godina a meni šest. Prisećamo se svojih grehova: on je razbio teglu sa slatkom od malina… A ja nisam priznala mami da sam se zakačila za plot i pocepala novu haljinu… sakrila sam je u ormar.

cernobiljskamolitva2