Loading

“Černobiljska molitva” Svetlana Aleksijevič – knjiga koja opominje

Autor: Hana Kazazović

Juče sam konačno završila sa čitanjem knjige “Černobiljska molitva” Svetlane Aleksijevič. Kažem konačno jer mi za knjigu od 330 stranica obično ne treba više od 2 dana. Međutim, ova tema je toliko teška da sam morala dozirati čitanje, čisto da ne bih poludjela od muke i boli koje te uhvate.

Naime, Svetlana je knjigu pisala u dokumentarističkom stilu, sabravši utiske ljudi koji su direktno pogođeni Černobiljskom tragedijom. Razgovarala je sa likvidatorima (to su ljudi koji su radili na reaktoru i u okolini na spašavanju situacije – sprečavanju da se ona ne pogorša), suprugama vatrogasaca koji su učestvovali u gašenju, ljudima koji su raseljeni sa tih područja, djecom iz tog područja i dr. I tu je negdje oko stotinu njih sa svojim ličnim, bolnim i strašnim pričama. I dok ih čitate hiljadu stvari vam prolazi kroz glavu, a pri tom stalno imate utisak da vas neko šutira u stomak.

Jer, činjenice manje više znamo svi – desila se eksplozija, 26.4.1986. godine, reaktor je eksplodirao, gorio, ugašen, zatvoren… Zračenja su bila takva da su se ljudi morali evakuisati i sl.

Međutim, puno toga ja nisam znala. Od one banalne činjenice da je u stvari, iako je Černobilj u Ukrajini, najviše nastradala Bjelorusija jer je elektrana blizu granici, a vjetrovi očito puhali u tom pravcu. Pa je tako zagađeno 4,8% Ukrajine, a 23% Bjelorusije.

Nisam znala ni do koje mjere se od stanovništva krilo šta se u stvari dogodilo. Danima nisu imali pojma, jer eto vlasti nisu željele da stvaraju paniku. A i kasnije kad se saznalo nisu govorili koliko je sve opasno. Kako jedan od sagovornika priča – kad je vidio ljude da na tom nekom području hodaju bez maski, pa pitao zar nisu dobili maske da podijele ljudima, a oni mu odgovorili – jesmo, ali nismo dijelili jer bi to stvorilo paniku među ljudima.

Puno je u ovoj knjizi opisano i tog sovjetskog vaspitanja koje je ljude dizalo da goloruki idu na reaktor i da pri tome sklapaju aforizme poput “Lopatom na atom”. Mnogi su bili svjesni da je previše opasno i da sebi u stvari potpisuju smrtnu presudu, ali su ipak išli. Jer – država, čast, vaspitanje. A i ako ne odeš mogao si završiti i u zatvoru u krajnjem slučaju.

Ne znam da li su mi gore priče o starcima koji su cijeli život živjeli u selima, obrađivali zemlju i onda morali da to sve ostave i da odu negdje, a pri tome nisu vidjeli “neprijatelja” jer – radijacija se ne vidi.

Ili su mi gore priče o životinjama koje su ubijane masovno, jer su opasne za širenje radijacije. Stotine i hiljade pasa, mačaka, konja, krava, ptica… koji nisu ništa krivi a najviše su nastradali.

Možda je najteže bilo čitati par iskustava žena vatrogasaca i likvidatora koje su bile sa njima do onog zadnjeg momenta, njegujući ih dok su im se tijela raspadala i to bukvalno, a bez mogućnosti da im olakšaju bolove.

Ili je ipak najteže čitati iskustva i utiske djece, od 6 do 8-9 godina koja najnormalnije pričaju o smrti i žive u strahu.

Teška knjiga i teme, a opet tako važne jer najbolje opisuju kakvi smo mi ljudi i koliko u stvari nismo normalni. Kako kažu mnogi – Černobilj nije samo eksplozija elektrane, to je urušavanje cijelog jednog sna i ideje o čovjeku i sistemu.

Područje koje je zahvatila radijacija neće biti normalno još za nekoliko stotina godina. Posljedice ove katastrofe su nesagledive. Tek kad pročitate šta se i kako dešavalo shvatite koliko je u stvari nemoguće donijeti procjenu i koliko je Černobilj u suštini unazadio cijelu našu planetu.

I zapitaćete se – kome su u stvari tu bitni ljudi?
Malo kome, realno.

Primjerak knjige naravno poklanjam, pa pišite komentar ako ga želite.

Komentare pišite ispod ovog teksta do nedjelje (18.9.) u 12 sati. Ja ću na osnovu komentara odabrati osobu kojoj ću knjigu poslati (a možda bude sreće i lično uručiti).

Za sve ostale koje zanima knjiga – Lagunine knjige se mogu kupiti u knjižarama Kultura u Banja Luci, Tuzli i Sarajevu. Takođe, knjige mogu da se kupe i preko sajtova www.laguna.rs iwww.delfi.rs

*** CITATI IZ KNJIGE ***

– Žene! Ne plačite! Bili smo udarnici! Stahanovci! Staljina smo preživeli! Rat! Da se nismo smejali, tešili, odavno bismo se obesili. Znači ovako, razgovaraju dve černobiljske žene. Kaže jedna: “Jesi l’ čula, mi smo sad svi belokrvni?” Druga kaže: “Gluposti! Juče sam se posekla, krv mi je bila crvena.”

Posle dva meseca već smo počeli nešto da shvatamo. Odvažili smo se da pitamo: “Mi nismo zamorci. Bili smo dva meseca. Vreme je da nas zamenite.” Razgovarali smo s general-majorom Antoškinom, bio je iskren prema nama: “Ne isplati nam se da vas menjamo. Dali smo vam komplet odeće. Onda drugi, treći. Stekli ste navike. Bilo bi skupo da vas zamenimo, komplikovano.” I akcenat na to – da smo mi heroji. Jednom nedeljno bi nekom ko je dobro kopao zemlju pred strojem uručili povelju. Najbolji grobar Sovjetskog Saveza. Zar nije bezumno?

Jednom smo dobili specijalan nalog: hitno da se počisti kuća u praznom selu. Apsurd! “Zašto?” – “Sutra će tamo da bude svadba.” Polili smo šmrkovima krov, drveće, sastrugali zemlju. Pokosili smo stabljike krompira u bašti, travu u dvorištu. Pustoš. Sutradan su dovezli mladu i mladoženju. Došao je autobus s gostima. S muzikom… Pravi, a ne filmski mlada i mladoženja. Oni su već živeli u drugom mestu, preselili su se, ali su ih nagovorili da dođu ovamo, da ih snime za istoriju. Delovala je propaganda. Fabrika snova… Čuvala je naše mitove: mi ćemo svuda preživeti, čak i na mrtvoj zemlji.

U našoj grupi bila je jedna žena. Radiolog. Dobila je histeričan napad kada je videla decu kako sede u pesku i igraju se. Puštaju brodiće po barama. Radnje su otvorene i, kao što to obično biva u našim selima, tekstilni proizvodi pored prehrambenih, odela, haljine, a pored njih kobasica, margarin. Slobodno leže, čak nisu ni pokriveni celofanom. Uzmemo kobasicu, jaja… Merimo: nisu namirnice, već radioaktivni otpad. Sedi mlada žena na klupi ispred kuće, doji dete… Proveravamo majčino mleko – radioaktivno. Černobiljska madona…

Najviše mi je žao ljudi sa sela. Stradali su potpuno nedužni, kao deca. Zato što Černobilj nije izmislio seljak, on s prirodom ima svoj odnos, poverljiv, a ne osvajački, kao i pre sto godina ili hiljadu godina. Kao u božanskoj promisli… Oni nisu shvatali šta se desilo, hteli su da veruju naučnicima, svakom pismenom čoveku, kao svešteniku. A njima su ponavljali: “Sve je u redu. Nema ničeg strašnog. Samo perite ruke pre jela” Nisam odmah shvatila, a posle nekoliko godina postalo mi je jasno da smo svi učestvovali… U zločinu.

Milion tona “zagađenog” žita prerađivano je u kombinatu za stočnu hranu, njime se hranila stoka, a meso je dospevalo na naše stolove. Živinu i svinje su hranili koštanim brašnom začinjenim stroncijumom…

“Bare su bile žute… Zelene… Kao da su u njih prosuli boju… Rekli su da je to polen cveća… Nismo trčali po barama, samo smo ih gledali. Baka nas zatvori u podrum. A ona se spusti na kolena i moli se. I nas uči: ‘Molite se! Ovo je kraj sveta. Božja kazna za sve naše grehove.’ Bratu je bilo osam godina a meni šest. Prisećamo se svojih grehova: on je razbio teglu sa slatkom od malina… A ja nisam priznala mami da sam se zakačila za plot i pocepala novu haljinu… sakrila sam je u ormar.

cernobiljskamolitva2


11 comments

  1. Samo čitanje tvog teksta me je naježilo, kako li je čitati knjigu. Pratim Vas iz Srbije, tačnije iz Niša; i hvala Vam na svim ovim tekstovim dosad a i ubuduće.

  2. Evo pišem komentar i čekam da mi javite da sam dobio knjigu.

    Ne znam ni autoricu a ni o Černobilu nisam nešto upoznat pa se nadam da će se to promijeniti.

  3. Sjecam se nesreće. Mama je sa mladjom sestrom bila u Vojvodini. Došla je koji dan kasnije rekavši da joj se čini “kako vjetrovi duvaju sa te strane”. Tada sam shvatila globalnu strahotu. Teška knjiga za čitanje, ali bih je voljela dobiti i pročitati.

  4. “Odlična. Teška, ali vrijedi svake prolivene suze.” savršen opis, vjerujem. čitala sam knjige o stradanjima Jevreja u drugom svj.ratu i proljevala suze. Takve knjige vrijede svake marke i svake suze. voljela bih je pročitati.

  5. čim sam na tvojoj fb stranici ugledala naslov (ali i pročitala tvoje utiske) poželjela sam da je pročitam, jer me ova tema fascinira, a ujedno i zgraža, još od školskih dana … p.s. postoje na Instagramu i stanice koje promovišu turističke ture po Pripjatu, što takođe ne znam dal’ je morbidno ili fascinantno, te dal’ je uopće razumno, ali ima dosta autentičnih fotografija pa bi te možda mogle zanimati (chernobyltour i chernobylwelcome ako nije previše da ih se “reklamira” ovdje)

  6. I ja ću biti iskrena da puno toga ne znam, samo Černobil-katastrofa! A ove detalje o radijaciji nikad još nisam razumjela. Više puta sam guglala ali bezuspješno! Knjiga je knjiga…

  7. Hana,
    I ova je procitana po tvojoj preporuci, i mislim da mi se tek sad cela ta katastrofa prikazala u svoj njenoj strahoti.
    Potrazicu i druge Svetlanine knjige.
    Hvala na preporuci.
    Borjana

Leave a Reply

X