3. maj 2011. – utorak, treći dan offline života
Treći dan offline života sam posvetila čitanju novina. I oprosti mi, Bože, zgriješila sam. Dala sam marku za “Dnevni avaz” :( Molim te samo da tu moju marku usmjeriš nekom novinaru koji vrijedno obavlja svoj posao, odnosno da učiniš sve da ne ode nekom od urednika, posebno ne onom što odlučuje kako će izgledati naslovna strana “Avaza”. Osim “Avaza” kupila sam i “Oslobođenje”.
Ujutro sam, prije kupovine novina, na TV-u saznala da niko važan nije ubijen i da se ništa spektakularno nije dešavalo prethodnu noć. Super, znači neće biti stalno iste vijesti na svim mjestima. Ispostavilo se da je 3. maj, osim što je još uvijek zvanično neradni dan u Federaciji BiH, takođe i dan Slobode medija. O tome je bilo riječi i u obe pomenute dnevne novine.
Sloboda medija, kako to ironično zvuči. Dok listam stranice novina razmišljam o tome kolika ekipa treba stajati iza svega toga. Koliko novinara na terenu, dopisnika, koliko onih po redakcijama koji sve to primaju i od toga prave novine. I svaki dan tako, svaki dan odabrati šta napisati. A onda, kada nešto i napišete i odaberete, pitanje hoće li biti objavljeno jer – možda se ne slaže sa politikom novine? Možda vlasnik novine ne misli onako kako vi mislite? Ili možda vaš tekst nije u najboljem svjetlu predstavio oglašivača od kojeg inače skoro živite? Džaba vam posao, neće vas odštampati. U najboljem slučaju neće vam samo objaviti to što ste napisali, a možda vam i zaprijete. Razmišljam naglas, nisam radila u novinama nego logički iz stvari koje sam čula i koje mogu zamisliti pretpostavljam šta se sve može desiti.
Jer, ko čita novine? Koliko je to ljudi? Koliko ima novina uopšte? I naravno da se one ne mogu finansirati od prodaje, naravno da zavise od oglašivača. Tako dolazim do toga da su čitaoci tu sporedna stvar – koga briga za njih, šta se njima sviđa i čita? Njih svakako nema dovoljno i od njih se ne živi. Oni su postali sporedna stvar u medijima koji su nezavisni. A nezavisni, oni koji ne zavise od nekog gazde ili kapitala su blago rečeno neodrživi. Možda ih pomaže ili finansira neka NVO ili neki strani kapital ali kontam onda čik napiši nešto loše o Evropskoj uniji ili npr. SAD-u.
Kako rekoh – sloboda medija? Hmm, da.
Kad spomenuh nebitne faktore ne mogu a da uz to ne dotaknem i fudbal. Sinoć po ko zna koji put bio taj El Clasico pa kontam da patentiram novu definicuju fudbala – “To je ona igra u kojoj igraju Barcelona i Real Madrid te Čelik i Željezničar”. Kad god prebacim na TV neki od ta dva para na njemu. Šta rade ostali nemam pojma. Elem, tu sam davno rekla da su najmanje bitna stavka igrači i igra. Kad sam prije par dana slušala priču jednog švercera koji dila dresove iz Koreje i prodaje ih na Koridoru (ona pijaca u BiH gdje se čitava BiH snabdijeva), i njegovu kuknjavu kako je najviše bio donji na Ibrahimoviću jer je prešao u Milan a oni nabavili brdo dresova njegovog prethodnog kluba (ne znam sad koji), plakala sam od smijeha. Krpi on sve na kamaru Zlaji, izgubio čovjek velike pare a i danas nekom kiselinom skida ime i broj sa dresova pokušavajući izvući bar nešto uloženog novca. I tako slušam i mislim – pijačari, regularni prodavci dresova, kladioničari, sponzori… Koliko ljudi koji ulože milijarde u trčkaranje po terenu 22 čovjeka? I sad kao stvarno trebamo misliti da neko od njih smije dati gol kad može?! Ha, šipak. ja ne vjerujem.
Vidite, kad ne čitam šta vi pišete meni se hiljadu nekih stvari po glavi. I mogla bih biti hiperproduktivna što se tiče pisanja, samo da to ima ko čitati. Nego, ja ne zavisim ni od koga pa kontam da sam kao bloger slobodan medij. Ne proslavih to juče a izgleda da sam trebala.
I da, kako mi se svidjelo čitanje novina? Konkretno mi se sviđa listanje i preglednost. Iskrena da budem ja volim taj papir i mogućnost da novinu presavijem tako da mi stane u malu torbicu. I da je ispravim poslije i normalno nastavim čitanje. To ne bih mogla ni sa iPadom, priznajte. A i pravo šuštanje papira ne može zamijeniti nijedno elektronsko. Nego, nisam se baš puno načitala. Osim što dosta tekstova, čak vrlo sličnih, možete pronaći u oba ova izdanja, čak imaju i iste dodatke utorkom – mali oglasi. Pošto s vremena na vrijeme prelistam Jutarnji list mogu samo reći da treba još mnogo da bi bilo ko od ovih pomenutih dostigao interesantnost i način rada koji ima Jutarnji. A o tekstovima ne bih. Nema tu puno tekstova, zaista. I svakako da novine imaju problem sa novim vremenom jer moraju ponuditi puno toga da bi se jedan običan čitalac odlučio dati 1 KM za njih. A da ne kuka za njom :D
