Autorica: Hana Kazazović
Subject: Stvarno mi teško pada sve ovo…
Draga moja S,
Danas sam našla vremena da ti odgovorim na email. Izvini što nekad kasnim s pisanjem, ali zauzeta sam online školom. Puno više vremena provodim učeći ovako. Neki nastavnici nam daju previše zadaće, valjda da izgleda kako rade dosta sa nama. A pošto i mama radi od kuće moram ja pomagati bratu i sestri da završe svoje obaveze. Dobro, on se nekako i snalazi jer je već treći razred i ide to njemu. Zna sam uslikati zadatke telefonom i poslati ih učiteljici. Ali seka je tek prvačić i baš joj treba dosta pomoći, pa se mama i ja smjenjujemo.
Nije to meni teško, a seke mi je žao jer njoj stvarno ne možeš objasniti šta je pandemija i što mi ne smijemo napolje. Neki dan je plakala kako joj niko ne dolazi i kako će je zaboraviti sve drugarice i baš smo se namučili da je smirimo jer tako mala ne konta sve. A živci svima popuste i onda je problem.
Brat se zabavi igricama pa je s njim lakše. Ali znaš i sama kako to već ide, ne moram ti objašnjavati. I vi učite od kuće, mada znam da ste sigurno bili spremniji za takvu nastavu od nas.
Kod mene u osmom razredu sva djeca imaju bar svoj mobitel, a većina nas tablet ili laptop. Kod seke i brata je problem zato što su mali pa neka djeca nastavu prate preko mobitela roditelja. A nisu svi imali “sreću” kao mi da im je otac privatnik koji svoju ljubav prema djeci dokazuje kupujući im sve što požele, pa tako sve troje imamo svoje laptope.
Znam da sad kolutaš očima na ovo, zato ću ti stvarno nekad napisati što tako govorim o njemu i što mu ništa ne vjerujem. Nego, neću danas, dosta mi je ova korona što me muči, neću sve teške teme zgurati u jedan email :D
Ne znam kako ti podnosiš izolaciju, ali meni baš fali da izlazim napolje i da se viđam s drugaricama. Naravno, ni s jednom od njih ne mogu pričati ovako kao s tobom i zato tebi pišem sve što me muči. Ali fali mi da trčim, igram se, hodam… Behar je napolju i znaš koliko volim fotkati proljeće i izgleda da će proći a neću napraviti nijednu fotografiju.
Ne bih da zvučim nezahvalno jer znam da ljudi širom svijeta boluju i loša je situacija. Pratim ja vijesti iako se mama ljuti jer misli da sam premlada da shvatim neke stvari. Međutim, nije 15 godina malo i srećom se naša razrednica potrudila da nas “medijski opismeni”, kako ona to zove. A u stvari nas je učila kako da čitamo vijesti i kako da prepoznamo šta je istina i čemu možemo vjerovati a čemu ne. Tako da se ja snalazim i uglavnom sam dobro informisana.
I nisam nezahvalna, samo mi je stvarno dosadilo sve ovo. Mogu to reći tebi jer mami ne smijem. Ona se odmah ljuti i onda mi priča kako je njoj bilo u ratu i koliko je bilo opasno ići u školu pa su propustili puno nastave. Mislim, znam da je nekad bilo teže i ne volim ta poređenja a i ne volim nju da sikiram jer joj nije lako. Sama s nas troje “od kojih ne znam ko je u gorem uzrastu – seka tek počela sa školom, brat zadubljen u igrice i već misli da je najpametniji, a ti tinejdžerka!”
Citiram je jer ovo ponavlja skoro na dnevnoj bazi.
Nije joj lako, posebno što se sad u izolaciji čak ni slučajno ne može desiti da nas tata odvede za vikend kao što je znao ranije. Ne redovno, onoliko koliko mu je sud dodijelio, ali kad bi se sjetio to je mami bilo vrijeme u kojem je mogla bar malo odmoriti od nas.
Ali dobro, valjda će ovo nekad prestati pa ćemo moći da se vratimo normalnom životu. Mada svi kažu da više nikad neće biti isti samo eto, niko ne zna ni kakav će biti pa neću da se nerviram unaprijed.
Piši mi kako kod tebe sve protiče. Kako si i kako se snalaziš? Gledaš li neke serije i koju muziku sad slušaš? Čuvaj se i volim te puno.
Tvoja M.
Cijeli serijal tekstova “Draga moja S.” pročitajte klikom na baner ispod 👇
