Kako graditi gradove u kojima će ljudi biti srećni

AutorHana Kazazović

Pogledala sam TED video prije nekoliko dana, jedan od onih koji te uhvate i ne puštaju. Pa sam ga pogledala još 2 puta i odlučila napisati tekst o njemu, odnosno o porukama koje nosi u sebi. Možete ga pogledati i vi odmah, tu je sa prevodom na srpski jezik. U svakom slučaju, u nastavku je osvrt na njega sa nekim mojim razmišljanjima.

Alessandra Orofino iznosi zanimljive podatke: 45% ljudi na svijetu živi u gradovima, a za 75% potrošnje energije, odnosno 80% emisije gasova su “krivci” gradovi. Realan zaključak je – za mnoge probleme koje zovemo globalnim, poput klimatskih promjena, oskudice sa energijom ili siromaštva – su krivi gradovi. I to se neće promijeniti dok ljudi u gradovima, ljudi poput nas, ne počnu raditi bolje na tim problemima.

U nastavku Alessandra Orofino navodi da se sve to jasno vidi kada pogledamo 3 aspekta života u gradu: prvi, volja građana da se uključe u rad demokratskih institucija; drugo, sposobnost gradova da uključe svoje stanovnike u rad; i posljednje, naša vlastita volja da živimo ispunjene i srećne živote.

Kada se govori o angažovanju građana, podaci jasno govore da je nakon porasta u osamdesetim godinama, broj glasača u velikom padu. Ono što je mene iznenadilo jeste da države poput Amerike i Francuske imaju probleme sa brojem glasača na izborima za rukovodstvo gradova. U Francuskoj 40% glasača nije uopšte izašlo na izbore, a u Americi je bilo gradova u kojima je glasalo samo 5% ljudi. Kao primjer navodi Los Angeles, grad od 4 miliona stanovnika, u kojem je gradonačelnik izabran sa 200.000 glasova.

Zvuči li vam to poznato? Iskreno, ja sam mislila da su to problemi koji muče samo naše prostore i ovo me prilično iznenadilo.

Ono što je takođe bitno, navodi Alessandra, jeste da bi gradovi mogli biti idealna mjesta za život ljudi. Ljudi su socijalna bića i vole biti u društvu, okruženi ljudima. Međutim, činjenice pokazuju da veća urbanizacija uopšte ne povećava zadovoljstvo stanovnika, čak naprotiv.

Kako graditi gradove u kojima će ljudi biti srećni, gradove koji će iskoristiti najvrjedniju prednost koju imaju – veliko bogatstvo i raznolikost ljudi koji žive u njima? 

Alessandra misli da bi do toga mogli doći ukoliko se promijeni način odlučivanja koji je doveo do stanja koje imamo sada. Njen stav je da nam treba veće učešće u odlučivanju nego što ga imamo sada, i da je ideja o učešću građana samo jednom u četiri godine, prilikom izbora prevaziđena. Ljudi su umorni od toga da ih se pita nešto samo tada i zbog toga sve manje i izlaze na izbore.

E sad, uključivanje ljudi u proces odlučivanja inače predstavlja logističku noćnu moru. Međutim, tu na scenu nastupa tehnologija koju imamo već na raspolaganju i koja može olakšati ljudima da se organizuju, komuniciraju i donose odluke.

Nažalost, gradske vlasti još ne koriste tehnologiju u njenom punom potencijalu. Međutim, dobra stvar je što za mnoge stvari ne moramo čekati njih. To je Alessandra i dokazala tako što je prije 3 godine napravila organizaciju Meu Rio koja je narasla do mreže od 160.000 stanovnika Ria, gdje je 40% njih starosti između 20 i 29 godina.

Među njima je djevojčica Bia koja je imala 11 godina kada je pokrenula kampanju za spas svoje državne škole. Njena škola je bila rangirana kao jedna od najboljih u zemlji, ali je trebalo da se sruši i da se na njenom mjestu napravi parking za potrebe svjetskog prvenstva u fudbalu. Bia je pokrenula kampanju, a Meu Rio je takođe napravio i 24-satno praćenje škole uz pomoć web kamere. Nekoliko mjeseci kasnije vlasti su popustile i promijenile svoju odluku. Škola je ostala netaknuta.

Jovita je žena koja je takođe iskoristila alate ove organizacije. Njena kćerka je nestala prije 10 godina i ona je od tada traži. Jovita je za to vrijeme saznala puno stvari, a jedna od njih je da ne postoji jedinstvena baza nestalih lica u Riu, iako je samo u 2013. godini nestalo njih 6.000. U drugim gradovima je postojanje takvog centralizovanog sistema dovodilo i do 80% riješenih slučajeva. Pokrenula je kampanju i nakon što je odjel za sigurnost primio 16.000 emailova sa zahtjevom za osnivanjem specijalizovanog odjela za nestale, isti je i napravljen. Jovita je čak povremeno angažovana kao savjetnik u njemu sada.

Razmišljam o ovom videu od kako sam ga gledala zbog toga što se uglavnom slažem sa onim što je rečeno. Mislim da mi, građani, moramo uzeti aktivnije učešće u našim životima. Takođe mislim da to uopšte ne znači da se zbog toga moramo početi baviti politikom. Pisala sam o tome prije više od dvije godine u tekstu Postoji li način da političare natjeramo da rade posao za koji su plaćeni?

Tad sam rekla da mi se čini kako u BiH postoji veoma malo ljudi koji nikad nisu bili na nekoj listi za izbore. S druge strane, kad god kažeš da ti nešto smeta, svi ti odmah kažu “Pa hajde u politiku i mijenjaj”. Ja ne volim politiku i nisam nikad maštala da sjedim u nekoj sali za ne znam koliku platu. Imaju ljudi koji to vole i žele i koji su odabrali taj put, pa neka to i rade. A naše je da uzmemo učešće na načine koje možemo, da im damo do znanja šta želimo, kao i to da su tu zbog nas.

Do sada nam je to išlo vrlo slabo i bez nekih posebnih rezultata. Međutim, od kako sam pogledala ovaj video razmišljam o tome da možda ipak postoji nada i da samo treba naći pravi način.

Šta vi mislite o tome?


11 comments

  1. “Ljudi su umorni od toga da ih se pita nešto samo tada i zbog toga sve manje i izlaze na izbore.”
    Ovo je esencija teksta. I to je jedan od razloga sto se ljudi ne trude da promijene nesto.
    Ne znam jesi li cula pricu o Filipu Vukši koji je sa svojim udruzenjem uredio dva autobuska stajalista u Beogradu i zbog tog je prijavljen komunalnoj policiji. Tekst ovdje: http://www.b92.net/info/vesti/tema.php?yyyy=2014&mm=09&nav_id=895567

    Ljudi su odavno izgubili volju da bilo sta mijenjaju jer se svaki pokusaj sasijece u korijenu :/

  2. Kad god se pokrene prica o ucescu gradjana, javljaju se dvije grupe ljudi. Jedna grupa tvrdi da su politicari duzni da rade svoj posao, druga grupa tvrdi da gradjani izbjegavaju odgovornost svaljivanjem svega na politicare.
    Ali u slucaju BiH, nije ni cudo da ucesce gradjana izostaje, kad konstantno izostaje i ucesce politicara, na kojima je veca odgovornost nego na gradjanima.
    Stvarno nemam nikakvo rjesenje, pa makar to bilo samo teoretski, jer se stalno vrtimo u krug: politicari ubijaju gradjanske inicijative, gradjani zbog toga nece nista da rade.
    Potrebno je promijeniti taj neki sistem, koliko toliko, ali pitanje je kako to gradjani da urade bez da ulaze u politiku.

    1. Mislim da građani imaju čak i sad dovoljno načina, samo ako hoće da ih koriste. U tekstu koji sam linkovala sam spominjala da u zakonu postoji način da se načelnik nekog grada smijeni – potrebna je peticija koju će potpisati 10% biračkog tijela grada, i onda to ide na opštinsko vijeće. Ok, vrlo vjerovatno je da bi u takvom slučaju na primjer vijeće koje podržava načelnika glasalo protiv, ali njemu sigurno ne bi bilo svjedeno znati da postoji tolika i organizovana grupa njih koji mu prate sve što radi. E sad – što se niko ne organizuje i pravi takve pritiske nije do političara, bar se meni tako čini.

  3. Pa vidi, ja jedino rešenje vidim da makar mi netizeni pokušamo da stvorimo neku sopstvenu mrežu i da izaberemo par pitanja kojima bi se bavili za početak. Međutim i nas blogera ima prilično malo koji se bavimo makar ponekad društvom na bilo koji način (dan danas na BHBlog listi samo moj i Grmušin blog od 100 blogova su posvećeni ekskluzivno društvu i u manjoj meri politici)

    A što se tiče Filipa Vukše, bio je protest podrške na koji je došlo oko 200 ljudi u toku sva četiri sata trajanja i jedan opozicioni političar iz jedne vanparlamentarne stranke. Meni je eto bilo drago da upoznam Vukšu i da mu lično čestitam na onome što radi i pružim podršku.

    1. Da, vidjela sam. Meni to uopšte nije puno i to je ono što me brine. Čini mi se da ima vrlo malo onih koji bi radili bilo šta zbog nekog višeg cilja. Više mi se čini da su izgleda pare jedini način da se ljudi motivišu na akciju, a to nikako ne može biti polazna osnova za ovakve stvari :/

      1. E da, broj je i meni bio razočaravajući, pogotvo ako uzmemo u obzir da je sutradan bilo 10+ hiljada ljudi na Šešeljevom mitingu koji su došli sa svih strana pa i iz RS.

        Takođe mene je zabrinuo i relativno malo broj mladih ljudi. Da ne dužim a ako tebe ili nekog zanima pisah na blogu o tome naširoko. http://mojovicnikola.blogspot.com/2014/11/vuksaup-i-protesti.html

        A pisali smo ti o tom našem učestvovanju pre nekog vremena Dara i ja za frontal.ba ona o neophodnisti učestvovanja a ja standardno o velikim teškoćama u tome.

  4. Pre godinu dana je moje naselje bilo zatrpano djubretom i kesama koje je vetar nosio po kraju. Lokalno zbunje je sablasno izgledalo okiceno kesama i krpama koje su sa njega visile. Komsinica iz naselja je samoinicijativno pokrenula radnu akciju skupljanja djubreta i ciscenja zelenih povrsina. Razglasila je po kraju mesto i vreme okupljanja, i bila dovoljno vredna da ode do opstine i ugovori vanredni dolazak kamiona gradske cistoce da pokupi smece koje bi akcijasi sakupili. Obezbedila je cak i dzakove u koje bi se smece skupljalo, i rukavice da zastite ruke ljudima.
    Prva reakcija komsiluka je bila grozna – kidali su njene letke i poziv na akciju, ismevali je i pricali kako je luda. Na dan akcije doslo je nas 10ak, od oko 2000 ljudi koji tamo zive. Svako je radio koliko je mogao. Komsiluk je prolazio pored i gledao nas. A onda, kako je dan odmicao, dolazili su novi ljudi i smenjivali se. Odnet je prepun kamion djubreta, a akcija je trajala ceo dan. Ne znam koliko je ljudi ucestvovalo, ali je fenomenalna cinjenica da su se ljudi pridruzili kada su videli da nisu sami i jedini.
    I mislim da je stvar u tome da neko mora da probije led. Nekada je dovoljna jedna osoba, nekad treba njih 100, ali primer mora da postoji, da bi se drugi vodili njime. Opsta letargija naseg drustva moze da se prekine, ali neko mora to da inicira. I nije neophodan novac kao motiv, samo osecaj da ne radis to uludo, i da postoji jasan cilj koji sluzi tebi.

    1. Izgleda da se mi kao narod najlakše oko đubreta okupimo :D. Ja sam u mojoj školi pokrenuo inicijativu da se postave kante za smeće oko škole (nije ih bilo) i pokraj jednog puta kojim su učenici išli i bacali smeće. Našli sponzora za kante i bila prilično uspešna akcija :)

Leave a Reply

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

X