Autor: Hana Kazazović
Zadnji dan boravka u Pittsburghu smo proveli istražujući kako društvene mreže u svojoj komunikaciji koriste gradske vlasti, novine i novinari i na kraju muzej i to Andy Warhola. I ne znam koji dio mi je bio zanimljiviji, odnosno koji mi je ponudio više nekih različitih uglova gledanja.
Prvo – gradske vlasti. Ja znam teoriju i kako bih voljela da se to radi, a oni to rade i praktično. Gradonačelnik Bill Peduto svoj Twitter profil vodi sam – https://twitter.com/billpeduto/, gradske službe komuniciraju sa gradjanima putem različitih kanala i sve je skoro onako kako bi trebalo biti.
Osim što se meni čini da u vremenu u kojem imamo toliko načina za komunikaciju sve manje bitnih stvari čujemo, jer od ogromne količine informacija više ne znamo šta je važno a šta ne. Jer, ako je jedna od najčešćih kritika da ljudi ne znaju šta se dešava na primjer u gradu, a grad koristi sve načine komunikacije, od tradicionalnih medija pa do ovih digitalnih, ja ne znam više kako plasirati neku informaciju. Jedino još od vrata do vrata da idemo, ne znam šta drugo.
Uglavnom, neke stvari i problemi su nam isti, a u nekima mi kasnimo otprilike 6 godina. Jer, u muzeju Andy Warhol nam kažu da su 2009. godine počeli sa korištenjem društvenih mreža za promociju muzeja. Kod nas su ih u velikoj mjeri mnogi otkrili 2015. pa otud tih 6 godina. A o kreiranju strategija i preciznom definisanju publike i postavljanju ciljeva da ne govorim.
A to meni daje nadu da će i kod nas stvari da se mijenjaju na bolje, a ni ovaj broj godina vala nije preveliki ?
Inače, muzej Andy Warhol je najveći muzej u US posvećen samo jednom umjetniku. Proteže se na čak 7 spratova i u njemu se često održavaju i izložbe drugih savremenih umjetnika. Trenutno je tu postavka Ai Weiweia pa smo i nju imali priliku vidjeti.
Mogla bih knjigu, a ne tekst napisati o tome šta bih iskopirala iz Amerike u BiH i šta bih promijenila, a nije ni toliko teško za mijenjati. Ali ne mogu to pisati sada jer sam kažiprst izlizala tipkajući na telefonu, i postalo mi je naporno. Zato ću te opširne stvari pisati kad dodjem kući nekad, polako.
A sad odoh da se pakujem jer ujutro letimo na zadnju destinaciju – New York ? Vama fotke u nastavku ?
P.S. Na 2 stvari se nikad ne bih navikla u Americi. Prva je klimatiziranje prostorija. Napolju +35, u zatvorenom temperatura za koju mi u novembru napolju kukamo da je hladno. A oni svi u kratkim rukavima i ništa im. Ja gledam, drhtim i cvokoćem. U sobi držim isključenu klimu i pretpostavljam da mi sobarice spominju familiju kad udju u moju toplu sobu iz hodnika u kojem je “ugodnih” 12 stepeni ❄️☃
Druga stvar je tuš. Svuda samo onaj fiksni na vrhu, visoko, nema onaj produžni kabl. Moraš piruete u kadi izvoditi da bi se cijeli istuširao. Onima koji su visoki i opširni je kontam lakše, ja mala pa lovim mlaz i par puta umalo nisam vrat slomila u kadi ? I da, nema šanse da se istuširaš a da ne pokvasiš kosu jer se voda odvrće i zavrće ispod tog tuša, pa te okupa bar dok to radiš ☔️
Ima i treća – veličina porcija. Maloprije kupujemo sladoled i sreća Srki prvi naruči 2 kugle. Ona jedna veličine kugle za kuglanje, cura je iz tri zamaha jedva izvadila ? Ja uzela jednu, pojela 2/3 jedva. Onoliko sladoleda kod nas dodje u onom porodičnom pakovanju ? Da sam uzela 2 morala bih i nosača korneta angažovati ?
