Autor: Hana Kazazović
Nisam planirala da se oglašavam po ovom pitanju jer sam vjerovala da ćete sami osjetiti potrebu, reagovati ili učiniti nešto.
Medjutim, danima se niko ne oglašava, a pod niko mislim na sve vas rukovodioce grada – od gradonačelnika do Gradskog Vijeća, odnosno vijećnika. Tajac.
Ni nakon što su napisani mnogi mailovi, poruke, saopštenja. Niko.
Jer je izgleda sasvim normalno da u jednom gradu u Bosni i Hercegovini, pardon – četvrtom gradu u Bosni i Hercegovini, neko danima truje pse na ulicama. U gradu koji želi da ponese epitet evropskog.
Po čemu, pitam se? Sigurno ne po odnosu uprave prema gradjanima koji žive u njemu.
Da, ima Zenica puno problema i teško je možda odabrati čime se baviti. Od grijanja, preko zraka i vode do nezaposlenosti. A ima Zenica i puno onih kojima je sasvim normalno probleme rješavati ubijanjem.
Možda zato niko ne reaguje? Da ne bi slučajno izgubili neki glas?
Reći ću vam samo jednu stvar. U ovih evo skoro 7 dana kako traje trovanje pasa njih preko 20 je umrlo u velikim mukama. Ono što možda ne znate, ili ne želite znati, jeste da njih oplakuje veliki broj Zeničana. Na svakog psa dodje minimalno deset, a često i više ljudi koji ih žale, oplakuju, kojima fale.
I koji gledaju u vas, gospodo rukovodioci grada, sa željom da se oglasite i osudite to. Sve dok šutite, podržavate one koji su odlučili neku “pravdu” uzeti u svoje ruke. Sve dok šutite, podstičete ih da nastave.
I možda vama najvažnije – sve dok šutite, gubite svaki dan nekog od ljudi koji su vjerovali u vas. U prevodu – gubite glasove.
Jer nije nas malo koji životinje volimo i koji smo tužni, ožalošćeni, zgroženi onim što se dešava. Nije nas malo, nego vjerujemo u pravo i zakone. Ne uzimamo ih u svoje ruke, ne izigravamo Bogove i pravednike, jer mislimo da to niko nema pravo. I nismo glasni jer naivno ne vjerujemo u silu.
Gledamo u vas i čekamo da poduzmete nešto. Da osudite loša djela za početak. Da pogurate nadležne da sprovedu istragu što prije. Da stanete u kraj bar nekom od sranja koja se u gradu, da izvinete, dešavaju.
A ne da šutite, kao da se sve to dešava u Temišvaru.
Ili možda moja i vaša vizija evropske Zenice nisu ni slične? Moguće da i ja nisam u pravu. Vrlo lako moguće da niste dorasli zadacima koje ste prigrlili početkom novembra. Pa zato oko nekih problema dramite i galamite, a neke uopšte ne primjećujete.
Ispod slika najplašljivijeg psa u gradu koji je izdahnuo prije par sati. Njegova nesreća je bila u tome što je Zeničanin. Bojao se svoje sjene bukvalno. Onom ko je njega otrovao šaljem gomilu ljubavi, jer očito ne zna taj osjećaj kad je mogao nauditi slabijem od sebe. Da, ljubavi. Jer ko god može voljeti, taj ne može činiti zlo. Halalim mu čak i to što evo ne mogu da spavam nego pišem vama koji ćete se vjerujem smijati ovom tekstu. Ali moram, jer prosto moramo izaći iz tame ako želimo da se prepoznamo.
I da ne bude zabune – u potpisu Hana Kazazović, Zeničanka, blogerka Cyber Bosanka. Nisam član nikakvog udruženja i ovo pišem samo u svoje ime, jer volim životinje i ne podnosim nepravdu i kukavice.
Slično je u Zrenjaninu, Srbija,Vojvodina. Najpre se desilo mistično vešanje pasa od strane nepoznatih počiniocca. Slučajni prolaznici su ujutru videli nesvakinadšnje nedelo. Desetina pasa je bilo kanapom obešeno po granama drveća u parku. Gradski oci su odlučili da naprave azil, mali komad zemlje van grada, gde su psi lutalice živeli slobodno. Hranili h pregledali… Ne zadugo. Ospblje takozvanog azila je novac namenjen za kupvinu hrane trošio na kupvinu hrane za ljude, a psi su skapavali od gladi..Nisu znali šta da rade i -odlučili. Psi su neko kratko vreme u azilu,a potom ih puste u centar grada da ih neko usvoji. Čeka se neko vreme, ako ih niko ne usvoji odvedu ih ponovo u azil i daju inekciju za spavanje, od koje se nikad ne probude.
Pre par godina, na jezeru u centru grada, sletela su 4 labuda, dva par. Ceo grad je bio oduševljen. Svi su ih hranili, ali do kasne jeseni. Ubrzo se čulo da je neki bolesnik pokušao jednom da prereže vrat, pa su ga odneli u nepoznatom pravcu.Sa drugim isto, odneli ga jer su mu kornjače grizle noge, a treći je navodno odleteo…Došla je zima, gledali smo kako stoji na zaleđenom jezeru…Šta reći,jedan prolaznik je prokomentarisao: Nebrinu se o ljudima, a kamoli o labudovima..Aco, da li se o tebi neko brine ili gledaju šta ima da ti se otme.
:( Stegla mi se knedla u grlu. Kako netko može biti tako hladan da svog psa ostavi na ulici i dovede ga uopće tako daleko da bi ga bilo moguće otrovati? Za ove što postavljaju otrov ne želim ni komentirati.
Kad čitam i komentar od Savin Aleksanrda, onda nema smisla predlagati da se pokrene akcija za skupljanjem priloga za otvorenje azila, jer novac će ionako otići u druge svrhe.
Piši onda barem puno o ovom problemu, možda u nekome proradi grižnja savjesti, pa pronađe sredstva da se psi zbrinu a ne ubijaju :(