Preuzimanje kontrole nad vlastitim životom ili kako sam iz zaustavne trake autoputa života prešla u normalnu

Prije nekih desetak godina sam bila na nekoj prekretnici u životu. Tačnije, bolje reći – jednoj od prekretnica jer ih je nakon toga bilo još, ali tad su nekako počele da se dešavaju. Uglavnom, bitno za ovaj tekst je da znate da sam lično u životu upoznala veoma malo osoba koji imaju manje samopouzdanja od mene. Ne postoji nijedan stvarni razlog zbog kojeg bih ja sumnjala u neke svoje uspjehe i odluke, ali je bilo tako. I tih prvih 27 godina života sam nekako živjela osjećajući se kao da se vozim autoputem u onoj zaustavnoj traci, a svi ostali pored mene jure punom brzinom. Nikako nisam imala snagu, znanje ili petlju da se uključim i sama u tu punu brzinu.

U praksi je to izgledalo ovako – radila sam posao koji me nije ispunjavao i koji me prilično trošio. Toliko da sam te 2003. godine završila u bolnici na 40 dana zbog kolapsa organizma. Loša ishrana i nebriga o sebi su mi se obile o glavu. Osim posla bila sam u vezi koja me takođe nije ispunjavala niti činila sretnom. A sve to ja nisam znala, nego sam samo bila slomljena, smorena, blijeda, iscrpljena i prilično izgubljena.

A onda se desila ta bolnica koja me natjerala da razmišljam. Imala sam 24 sata dnevno na raspolaganju samo da mislim jer ništa drugo nisam mogla raditi. I mislila sam. I suočavala se sa situacijama koje su me dovodile u ono najgore stanje – kad si totalno bespomoćan i ne postoji ništa što ti može pomoći. To je bila situacija kad sam morala uraditi neke nalaze koji su bili bolni, strašni i neugodni. I nisam ih mogla izbjeći nikako, a plakanje mami na telefon nije pomagalo. Bilo je – možeš ti to i da ne uradiš na svoju odgovornost ali šta dobijaš time?

Srećom, sve se dobro završilo i ja sam tog nekog avgusta izašla iz bolnice sa certifikatom da sam skroz zdrava. Papir da sam bila neodgovorna prema sebi nisam dobila. To je ostalo zapisano u mozgu i srcu. I to je ono što mi pomaže kad nekad poželim popiti na primjer gazirani sok. Odmah se sjetim gastroskopije i “gutanja sijalice” i ta želja me automatski prođe. Nakon tog boravka ja zaista pazim na sebe koliko god mogu. Prestala sam pušiti i piti kafu, doručak mi je obavezan a 99% svega što pojedem spremam sama kod kuće.

U svim tim promjenama pomoglo mi je još nešto. Knjige. I to one na koje se većina smrkne i pomisli da ste malo blesavi kad ih čitate. Da, ona popularna psihologija ili kako je već zovu. Konkretno, najviše mi je pomogla knjiga “Probudite diva u sebi” Tonija Robinsa (Awaken the Giant Within : How to Take Immediate Control of Your Mental, Emotional, Physical and Financial Destiny! ) Kako mi je pomogla? Tako što sam, čitajući je, počela da razmišljam o sebi i svojim odlukama. I počela sam da se preispitujem i razgovaram sa sobom. Usmjerila je sve sumnje i nezadovoljstvo u pravom smjeru – u identifikovanje problema zbog kojih se osjećam loše. I konkretno, ono što je meni bilo presudno je dio o tome – zbog čega radimo ono što radimo? U knjizi piše da sve stvari radimo iz 2 razloga – da bismo ostvarili ugodu ili izbjegli bol. 

I zaista – kad sam to prevela na sebe suočila sam se sa činjenicom da ja konkretno sve radim samo da bih izbjegla bol. Bilo me strah napraviti bilo kakvu promjenu u životu i živjela sam nekako stihijski, ne preuzimajući odgovornost za svoje postupke i odluke. Realno, nisam uopšte ni razmišljala na način da je sve što mi se dešava samo proizvod onog što ja radim i mislim, pa tako i ta nezadovoljstva.

Uglavnom, nije bilo lako pogledati se u ogledalo i shvatiti da osim tog lika kojeg vidim u njemu ne postoji niko drugi koga mogu kriviti za to kako se osjećam. I za to što sam stalno u toj zaustavnoj traci na autoputu života. Ali sam odlučila pokušati promijeniti bar nešto. I tako je krenulo. Prvo veza, pa posao, pa zdravlje…korak po korak. Da ne bude zabune, to je trajalo. Jer, nisam imala čarobni štapić nego sam svaku odluku morala donijeti sama i suočiti se sa njom. Pa je provesti. A nakon toga i odbolovati. Jer – promjene bole, kakve god da su. Mijenjate sigurnost i ono što ste navikli i idete u nesigurnost i nešto nepoznato. Ali – mijenjate zato što vam sigurnost koju ste imali nije dobra. I šta god da dobijete umjesto nje teško da će biti gore.

Zvučim li vam kao da sam sada zadovoljna i sretna i bez potrebe da mijenjam bilo šta u svom životu? 

Uopšte nije tako. Tačnije – nekim stvarima sam jako zadovoljna, nekim manje, a neke mi smetaju. Samo što od te 2003. godine imam potpuno drugačiji odnos prema sebi i svom životu. Kada uočim da mi nešto smeta – trudim se da identifikujem problem i onda tražim rješenje. Gledam samo u sebe i u ogledalo.

I danas to zna trajati po nekoliko mjeseci, zavisno od vrste problema. Ali nisam više sa strane. Vozim se na onom autoputu zajedno sa drugima. Činjenica, često sporije nego ostali koji su na vrijeme krenuli i naučili voziti punom brzinom, ali ni ja ne stojim. I svaki put kad na bilo koji način pobijedim sebe i neku svoju naviku, ili uradim nešto što mislim da moj život obogaćuje na bilo koji način – malo ubrzam.

Autor: Hana Kazazović

19 comments

  1. ogledalo nikad ne laže. a zaustavna traka je i zamišljena samo kao privremeno i povremeno odmorište. hvala Hana na ovoj priči. od srca.

  2. Na mene licne price poput tvoje deluju motivqaciono i uvek mi daju snage i ukazuju na pravac kojim treba ici.
    Drago mi je zbog tebe.
    Drago mi je sto te licno poznajem. Drago mi je sto te imam za prijatelja.
    Srecno na dalje, imas veliku podrsku!!!

  3. Ko zna zašto je to dobro. Tek kada , pošto na nešto lupi po glavi, shvatimo da, ma koliko bilo bolno, nije bilo i uzaludno, znamo da je i bol stvorena da bi nas spasla od neke veće boli.

  4. Uvijek je mudrije učiti se na tuđim greškama ali ponekad nam nešto promakne i moramo se učiti i na svojim greškama.

    No, ipak je do nas da li želimo plivati gdje nas struja nosi ili gdje mi želimo ?!

  5. Prosla sam sve to isto negde u 26.-27. godini, od lose veze i loseg posla do bolnica kao kulminacije i to 2x po mesec dana sa trajnim posledicama samo zahvaljujuci svom nacinu zivota. Najtezi momenat je otreznjenje i suocavanje. Posle toga sledi dugotrajno izvacenje iz sebe nadljudske snage da se ispravi sve sto se moze ispraviti. Na kraju, osecaj nakon te teske borbe ne moze da se meri ni sa cim, osecaj kada se ponosis onim sto si uspeo da uradis za sebe, osecaj kada pocnes drugacije da vrednujes stvari i kada pocnes da uzivas u svim sitnicama oko sebe. Ja sam sada, za razliku od tog perioda, bez decka i bez stalnog posla, cesto sa nedovoljno novca u dzepu ali imam zdravlje, samopouzdanje i smejem se, mnogo se smejem :) I, uzivam u svemu, lepom danu, lepim soljicama za kafu, pogledu na reku, svom hobiju, sebi i drugim ljuduma :)

  6. Hvala ti Hana za ovaj tekst. Mozda napokon shvatim kako da prihvatim stvarnost i preuzmem odgovornost za neke svoje postupke na koje bas i nisam ponosna a da pri tom prestanem kriviti druge za ono sto sam ja dozvolila, bila preslaba suprotstaviti se i prihvatala nametnutu ulogu koja mi se nije svidjela. Ja licno najveci problem imam sa nedostatkom samopouzdanja u kombinaciji sa konstantnim vracanjem u proslost i “zasto nisam ranije uradila ovako ili onako ” . Nekad se pitam zasto osobe suprotnih osobina jake i samodopadne imaju potrebu ovakvima poput mene jos vise hraniti taj osjecaj dok ih ne uniste sasvim (o manipulaciji istih da i ne goovrim jer to je normalno) zar nisu sami po sebi sretni svojim JA, ili ga mozda dizu samo spustajuci nase. U svakom slucaju i ja cu vec od sutra da se pogledam u ogledalo i kazem- da to sam ja upravo ovakva kakva sam i imam pravo na srecu,(danas necu jer su mi podocnjaci uzasni)

    1. Nedostatak samopouzdanja je nešto što zaista može (i pravi) probleme u životu. I najgore od svega je što ga najčešće imaju osobe koje nemaju razloga za to. Mada u suštini – nema niko razloga za to jer smo svi mi posebni na svoj način.

      Kada pomiriš neke stvari u svojoj glavi i shvatiš da možda ne znaš pjevati najbolje ili da možda nisi super vozač ili nešto treće…a da umjesto toga imaš druge osobine koje te čine jedinstvenom, vrijednom pažnje i poštovanja, onda više niko neće moći uticati na tebe i dodatno ti narušavati mišljenje koje imaš o sebi. I neće moći manipulisati sa tobom.

      Greške svi pravimo. I pravićemo. Ono što je iza ostalo svakako ne možemo promijeniti. Ali zato ostaje budućnost i odluke koje će uticati na nju. Zato prestani da se brineš zbog onog što je bilo i gledaj da od ovog što dolazi napraviš ono što najbolje možeš.

      I zapamti – svako ima pravo na sreću. Ne postoji razlog zbog kojeg ga i ti ne bi imala :)

  7. Imam i ja tu Robbinsovu knjigu. Otvorim je maločas, i to baš na strani 437:

    “When written in Chinese, the word “crisis” is composed in two caracters – one represent danger, and other represents opportunity.” – J.F.Kenedy

Leave a Reply

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

X