Imate li vi “pametni telefon” (smartphone)? Nije to više ni neki luksuz a za sve one koji se na bilo koji način malo više bave internetom je postao potreba. Ja nemam, nikako nije uspjela “kuja zeca stići” odnosno nije došao na red za kupovinu. A nije da nisam imala želju za nekim BlackBerryem, HTC-om ili iPhonom.

I nisam imala favorita, iskreno. Sjećam se kada je u aprilu prošle godine bio “Fight Club” na temu “iPhone vs Blackberry” da sam gledala livestream sa tog dešavanja. Učestvovali su Luka Sučić i Anja Pečovnik kao korisnici iPhonea te Marko Rakar i Marija Lugarić kao korisnici BlackBerrya. Baš me zanimalo da čujem argumente za i protiv, čisto da za tu neku svoju kupovinu znam odlučiti. Sve su mi opcije bile otvorene, a nakon svega sam shvatila samo da svako od njih jako voli svoj izbor, zbog milion stvari, a da opet meni ne pomažu u odluci. I tako, nisam odlučila. A nije bilo ni potrebe.

U decembru dobijam poziv da učestvujem u žiriranju nagradne igre koju organizuje MIB Pivac. Dijelili su se mobiteli i pršut, naravno. Mene su zvale cure iz KrazyFishes, “lude ribe” koje ne znam uživo a sa kojima sam do tada izmijenila možda nekoliko riječi na twitteru. Pratila ih jesam, znala ko su i šta su, šta rade i čime se bave pa sam odmah pristala na poziv. Iskreno rečeno bila mi je čast što zovu mene i što u obrazloženju stoji da im treba neko iz BiH a da sam se eto ja istakla svojim angažmanom na mreži – na twitteru i internetu uopšte.

Da se razumijemo, kada me neko pita koji je rezultat ove moje “aktivnosti”, pisanja i “cvrkutanja” i da li se od toga mogu napraviti neke pare – obično imam problem da objasnim da nisu pare to što dobijem ali da se indirektno, uz mnogo strpljenja možda može doći i do njih. A moja “korist” se uglavnom svodi na to da konačno imam priliku da se pokažem i dokažem bez maski, bez štela i samo sa onim što jesam i što znam i umijem. Nemam iznad sebe nekog “cenzora” koji će reći “nećeš ti pisati taj blog nego od moje sestre zaova”. Ili “nećeš hvaliti taj keks jer mi je to konkurencija od ženine familije”. Pišem šta hoću i prenosim svoja razmišljanja, znanja i viđenje svijeta.

I šta dalje bude? Konkretno mi je rečeno da ću za učešće u žiriju dobiti pršuta da jedem i bila sam prezadovoljna. Dok su se ostali spremali za doček 2011. godine ja sam sjedila za računarom, pregledala pristigle radove i ocjenjivala ih. Završila posao i pratila kako se pobjednici raduju osvojenim nagradama. Nakon toga sam pustila 2011. da ušeta bez neke pretjerane pompe.

Prošlo je neko vrijeme i očekivala sam da se pojavi pršut. Međutim, jedna od “ludih riba” mi šalje poruku i nudi izbor – hoću li pršut ili sam SLUČAJNO, umjesto njega zainteresovana da dobijem iPhone 4?”

Teška dilema, jel’ da? Rekla sam joj da eto, ne bih ja da se dodano ugojim :D . Mislim, očekivala sam i da je neka skrivena kamera u pitanju. Da dobijem iPhone?! Ejsssss…

I stigao je, juče. I još uvijek mi je teško povjerovati u to. Gledam ga i umjesto gadgeta i telefona u njemu vidim mnogo više. Vidim ostvarenje svega onog o čemu inače maštam u životu a mnogi kažu da je utopija. Vidim dokaz da se bez štele i veze može ipak postići nešto. Vidim dokaz da se trud i rad isplati, da se poštenje i iskrenost isplati. Ovaj moj iPhone je stigao do mene samo zahvaljujući tome što se nekom svidjelo ono što pišem i tvitam. Skoro nikoga od ljudi sa kojima komuniciram na twitteru nisam upoznala uživo, tek u aprilu će se desiti neka značajnija stvarna upoznavanja. A prepoznali su da vrijedim. Prepoznali su nešto u ovih (do sada) 230 postova i skoro 4.000 tvitova. I nema tih para kojima se može platiti taj osjećaj.

Žao mi je samo što je izgleda jedino internet ostao kao mogućnost da se dokažemo i da nas neko angažuje, cijeni ili preporuči bez obzira na to kako se zovemo ili odakle dolazimo, bez obzira na to koju školu imamo i ko nam je tetka. Valjda ga zato i volim i koristim u tolikoj mjeri. U ovom bolesnom svijetu našla sam svoju oazu koja mi omogućava da budem ono što želim i da to neko cijeni, a ne ismijava i baca pod noge.

A odlazak u Zagreb u aprilu i konačno uživo upoznavanje sa “ludim ribama” će mi sasvim sigurno biti jedna od najdražih stvari koje će se desiti u ovoj godini. I pršut neću jesti nikad u životu ako nije “Pivac” pršut u pitanju, samo da znate!

 

 

P.S. Nakon moje neodlučnosti oko izbora “pametnog telefona” i načina na koji je iPhone izabrao mene (a ne ja njega) nemojte se uopšte čuditi ako postanem još jedan zagriženi zaljubljenik u “jabuka proizvode”. Nije do mene, u pitanju je viša sila ili – sudbina :D

Slike uskoro, samo dok se snađem sa svim.