Zašto psi napadaju ljude i kako to možemo spriječiti ili izbjeći?

Autor: Hana Kazazović

Početkom godine sam obećala da ću ovdje na blogu obraditi nekoliko tema vezanih za pse u BiH, temu o kojoj skoro svakodnevno možemo čitati u našim medijima. U prvom tekstu – intervjuu sa Jelenom Paunović Priča o psima u BiH i o ljudima koji se bore za njih: Isključivi krivac za sve što se dešava je neuvezanost sistema i loša vlast ste mogli čitati o tome šta ona inače radi svaki dan da bi pomogla psima i zbog čega je stanje u BiH ovakvo kakvo jeste.

Danas pišemo o onome što veliki broj ljudi muči, a to je strah od pasa.

Reci nam – zašto psi napadaju ljude?

Pas iz Sarajeva - foto Damir Hajdarbašić
Pas iz Sarajeva – foto Damir Hajdarbašić

Psi napadaju ljude iz raznih razloga. Recimo, moj kolega Aldin Pašić ima običaj reći da nisi zaštitar ako te barem par pasa nije ujelo. Odgovorno tvrdim da su ljubitelji životinja ljudi koje psi najčešće ujedaju, ali nama je to postalo normalno. Recimo, nas psi ujedaju kada ih hvatamo da bismo ih odveli veterinaru. Mene je zadnji put ujeo pas kada sam pokušavala da ga umotam dekom i stavim u auto da bih ga odvela veterinaru. Tom psu je bila slomljena kičma, bili su mu oduzeti ekstremiteti. Užas! Ujeo me je jer je trpio velike bolove i nije bio siguran da li mu i ja želim zlo.

Drugi put me je ujela kujica Jupi kada je dobijala čip u veterinarskoj stanici. Vjerovatno je injekcija zaboljela. Ujedali su me i štenci bolesni od demodikoze kada smo ih pokušavali staviti u kavez i odvesti veterinaru.

Često se govori o „nemilosrdno agresivnim psima“. Novinski stupci se svakodnevno pune pričama na taj kalup: agresivan pas rastrgao, ujeo, pojeo, preplašio…

Ne kažem da i mene nekada pas neće baš strašno ujesti, ali ektremnih iskustava sa ujedima i agresivnim psima nisam imala. U svom životu me je napao jedan pas jer je štitio teritoriju, a drugi je jako dugo bio u boksu metar sa metar mjesecima pa je jadan izludio. E, njemu fakat nisam smjela prići. Ali ni u tom slučaju pas nije bio kriv!

A napade agresivnih pasa na nezaštićene građane najbolje je ilustrovati jednim razgovorom. Sasvim slučajno sam se u kafiću našla u društvu starijeg čovjeka. Naravno, odmah je počela priča o psima. Kaže on meni: „E, vidiš mene je ba ker neki dan ono stvarno uj’o.“ Ja se začudim i pitam: „Pa, je l’ strašno? Šta su rekli doktori?”, A on odgvori: „Ma, dobro ba! Nije me baš uj’o. Lajala škevrija, mater joj…“. I šta reći na to?

Ne kažem da nema pasa koji su skroz nesocijalizirani; psi koje nikada niko nije pomilovao, psi koji su gadno napaćeni… Ali isto tako, napadom psa se u našoj zemlji tretira i to kad vas pas onjuši.

Trebalo bi samo razlikovati odnos građana prema psima i ljude koji zaista imaju fobiju.

Da li je istina da psi osjete ko ih se boji i da reaguju na te ljude?

Nisam stručnjak za psihologiju pasa, tako da sve što ću reći govorim isključivo na temelju iskustva. Shodno iskustvu mogu reći da psi pamte!

Prije skoro tri godine me nazvala kolegica zbog slučaja „strašnog“ Švrće sa Grbavice. Taj pas je navodno ujeo mnogo ljudi. Mi smo došle da vidimo šta se dešava i kako možemo da pomognemo. Kolegica me, čim smo se srele, upozorila da budem na oprezu jer je „svašta o Švrći čula“, a mene će pas ipak vidjeti prvi put. Kada me je ugledao, Švrćo me onjušio, skočio na mene, ja sam mu govorila kako je on jedan mili pas i mazila ga, a već u idućem momentu se izvrnuo na leđa da ga češkam. Nakon desetak minuta, pored nas je prošla starija gospođa. Švrćo je skočio kao oparen, bacio se na nju, pojeo joj torbu, skinuo kaput i pokidao ga. Ona ga je tukla štapom, mi smo skočili, cijelo naselje se diglo na noge. Naravoučenije: nemoj psa tući motkom, gađati kamenjem, psovati ga i slično, pa će sve biti OK.

U sarajevskim medijima ćete često pročitati kako je kroz pračanski azil prošlo „oko 1000 agresivnih pasa“. Time se samo podižu tenzije jer su more puta pokupili „agresivnu“ kuju sa još „agresivnijim“ štencima.

Grace
Grace

Pošto u Sarajevu ogroman broj pasa nije kastriran/sterilisan, često ti psi formiraju čopore oko ženki. Kada se psi međusobno pobiju zbog ženke, pa nastane cika i galama, opet prolaznici kažu da psi „napadaju“. Ovdje je narodu mozak ispran. I sve je to stvar politike, nažalost.

Ja svakom psu prilazim kao najboljem prijatelju beskućniku i nemam problema. Jednom sam na ulici slikala jedno štene. U susret mi je dolazio čovjek i rekao: “Ih, lako je kad šćene slikaš! Vidi jadna ko ti je iza leđa“. A iza leđa mi je bio ogromni tornjak. Pružila sam mu ruku da me onjuši, počela da ga mazim i kunem vlasnika koji ga je izbacio. (Pas je imao tragove od urezane ogrlice na vratu). Čovjek je stao u čudu i samo rekao „tobe jarabi, svakakvih insana ima“.

Kako se ponašati da ne bismo došli u situaciju da nas ugrize?

Kao što već rekoh, ne bojim se pasa pa mi je teško i shvatiti da se neko uopšte i može bojati. Mislim da je najvažnije ostati smiren i ne bojati se. Pas će prvo osjetiti nemir i uplašenost, zato je jako važno biti sabran i miran. Cesar Millan kaže da, u sličnim situacijama nosi štap ili kišobran: ali ne da umlati psa (što naši ljudi imaju običaj) već samo da pokaže psu da je prostor na kojem stoji njegov. On kaže da govorom tijela treba reći psu kako ne želimo njegov prostor, kako mu nećemo ništa nažao učiniti, već samo stajati u „svom“ prostoru. Generalno, psu treba pokazati da se ne bojimo, da smo staloženi i smireni, te da smo mi „gazde“ prostora na kojem stojimo.

Ja lično kad god imam vremena gledam Cezarove emisije i kupim „folove“, svakodnevno puno čitam životinjama i sa njima sam svaki dan. Često gledam ljude na ulici kako se ponašaju prema psima. Oni ne žele prihvatiti psa kao normalno živo biće koje živi na ulici, a kamoli potrošiti malo vremena na izučavanje njihove naravi. Oni žele da se „šintori vrate“, da se „paščad pobije“ i slično.

Po meni, na te i takve primitivce je teško uticati. Nije slučajno da se najveći broj „napada“ pasa u Sarajevu desio baš na periferiji.

As you can see, this is a hard concept to teach. It’s best to be with someone who can do it to understand what it looks like and what it feels like. Most people can’t imagine that, in many situations, you can stop an aggressive dog by not moving and not being afraid, but I do it all the time with a whole pack of dogs. It can be taught to children more easily than it can be taught to adults, because when taught young, it becomes something ingrained in us. Once a person is an adult, the difficulty isn’t in training them – it’s in the process of un-training them.

I hope this helps a bit! Just keep in mind these four important words:

Stay calm and assertive,

Read more: http://www.cesarsway.com/askcesar/aggression/Avoiding-a-Dog-Attack#ixzz2PFidvFlE

Kako (i da li je moguće) osloboditi se straha?

Umjesto Jelene ću vam ja reći da sam lično neko ko se prije jako bojao pasa. I meni su uvijek govorili da ne pokažem da ih se bojim što je bilo teško, ali sam primjenjivala način da ih ne gledam ako trebam proći pored njih.

Mene je straha od pasa oslobodio mačak. Nisam se nikad nešto posebno bavila životinjama dok mi na balkon nije došla maca čije smo mačiće usvojili. To druženje sa njima od prvih dana me naučilo da su životinje u stvari bića koja su vrlo slična nama ljudima. Gledanjem u njihove sam naučila puno – da osjećaju, da se boje, da su uplašeni, zbunjeni… Sve to sada vidim i u očima pasa koje svakodnevno srećem na ulici.

Ako ih ne gledate i mirno prođete pored njih – najčešće vam ni oni sami neće ništa. Posebno ako mirno leže na cesti. A ne jednom sam gledala ljude kako u tim situacijama mašu prema njima ili ih gađaju nečim jer se boje proći. Čak smo u par takbvih situacija muž i ja pokušavali objasniti ljudima da time samo dovode do toga da će ih pas zapamtiti i sljedeći put vjerovatno lajati na njih ili ih pokušati ugristi.

Kao što reče Jelena – psi pamte. Prosto je nevjerovatno koliko. Jedan naš komšija ne smije čestito proći ulicom jer je 3 psa koji žive u našoj ulici gađao kamenom sa balkona dok su mirno prolazili. Od tada je svaki njegov prolazak cestom visoko rizičan po njega. A psi koji toliko laju na njega inače djecu iz ulice prate do škole i čekaju da ih doprate nazad kući.

Zato bi neki najjednostavniji savjet na kraju mogao biti – pustite ih na miru. Ako se bojite pasa – nemojte im pokušavati nauditi na bilo koji način. Prođite mirno pored njih, ne gađajte ih i ne udarajte. Ako krenu prema vama budite mirni. Najvjerovatnije će vas samo onjušiti i otići dalje, posebno ako ih ne gledate. Svaka druga reakcija ih može preplašiti.

 


Leave a Reply

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

X