čitajsamnom

Pozitivan stav je nešto što se može naučiti – razgovor sa Jelenom Pantić

By on January 15, 2015

AutorHana Kazazović

Ona je osoba u čijim tekstovima često tražim odgovore na svoja pitanja i razmišljanja. Po zanimanju je psiholog, ali puno važnije od toga je što je neko ko širi dobru i pozitivnu energiju koju osjetite čak i u online razgovorima i kroz pisanje.

Ako ste ikada svratili na njen blog onda znate Jelenu Pantić i znate tačno o čemu govorim.

Kad sam počela pisati Ljudi kao inspiracija bila mi je među prvim osobama sa kojima sam željela razgovarati. Jedini problem tog razgovora je što bi mogao potrajati satima i što sa njom mogu pričati na toliko mnogo tema da mi se zaista teško fokusirati i svesti sve na formu jednog teksta normalne dužine :D

U svakom slučaju vam preporučujem da, ako već niste, svratite na njen blog. To je jedno od mjesta na kojem zaista možete naći puno korisnih stvari ako želite raditi na sebi.

Jelena, za početak mi reci nešto o sebi – šta radiš i čime se baviš trenutno?

Hvala ti na ovako lepom predstavljanju, i ja sa zadovoljstvom pratim tvoj blog. Počastvovana sam i srećna što neko poput tebe, čiji rad cenim, isto to misli o mom radu.

Vodim stranicu na Fejsbuku, pišem tekstove za moj blog i sajt Savrsena.com, radim sa klijentima.

Početak je godine, vrijeme kad planiramo i krećemo sa novim stvarima. Ja sam pisala kako sam već naučila najvažniju stvar u životu za ovu godinu. Rekla si mi kako smo često naučeni na mnoge stvari koje nam ne čine dobro, poput ovog odgađanja zadovoljstva do idealnih uslova. Da li je to nešto u ljudskoj psihi ili je to ipak karakteristika naših prostora?

Mislim da nije samo do naših prostora, mada možda kod nas to jeste malo više izraženo. Nije ni neka urođena karakteristika ljudske psihe koja ne može da se promeni. Rekla bih da je to način na koji dugo funkcionišemo kao vrsta, i zato je potrebno dosta vremena i rada da se odučimo od toga i naučimo da živimo lepše sa ovim što nam je dato.

Gnjavila sam te sa pitanjima o tome kako da naučim voljeti sebe. Ja sam mislila da volim sebe, ali sam otkrila da je ta moja ljubav više onako na riječima i da u stvarnosti nisam potpuno iskrena. Znam da nemam samo ja taj problem, pa evo i ovdje isto pitanje – kako da ljudi zavole sebe? A reci nam i zašto je to važno?

Nisi me gnjavila :) Velika stvar je i kad je ljubav prema sebi samo na rečima, jer ima mnogo onih koji misle da nije dobro voleti sebe, da je to sebično, narcistično i egoistično. Važno je da volimo sebe kao što je važno i da volimo druge ljude. Kada volimo nekog želimo mu dobro, vodimo računa o njemu i njegovim potrebama, štitimo kad je to potrebno, negujemo, hrabrimo, ugađamo…sve to je jednako u redu i da činimo sebi. I kao što je ljubav prema drugima sačinjena i od osećanja i od ponašanja, to važi i za ljubav prema sebi. Kako da ljudi zavole sebe? Tako što će prvo videti koja su to ponašanja i navike koja bi bila pokazatelji ljubavi prema sebi, a onda ih postepeno i po malo uvoditi u svakodnevicu. To može da bude svakodnevno uzdvajanje 5 minuta za sebe i opuštanje, svakodnevno obraćanje pažnje na to šta nam je potrebno, primećivanje šta dobro radimo i pohvaljivanje sebe zbog toga. To nije nešto što se dešava preko noći, ne možemo danas da odlučimo da volimo sebe i već od sutra se ponašamo sa 100% ljubavi. Ali zato možemo da svakog dana učinimo nešto malo za sebe. To vremenom postane mnogo i dovede do toga da zaista volimo sebe, ne samo rečima nego i delima.

Važno je da volimo sebe zato što je to vid preuzimanja odgovornosti za sebe i svoj život. Kada volimo sebe i kada vodimo računa o sebi, nećemo to očekivati od drugih ljudi. Prevelik je teret za druge ljude da rade nešto što je naš posao, da brinu o nama kao detetu iako smo odrasli. Kada volimo sebe spremni smo i za zrelu, odraslu ljubav, oslobođenu zavisnosti, straha i psiholoških igara.

Čitala sam tvoj tekst o tome kako si pobijedila bolest. Preporučujem svima da ga pročitaju, posebno onima koji misle da si ti pozitivna i radosna zato što ti u životu sve ide idealno. Znam da je stav prema životu ono od čega sve polazi pa me zanima – da li se sa pozitivnim stavom rađamo ili je to nešto što se može naučiti?

Pozitivan stav je nešto što se može naučiti. Važno mi je da naglasim da to nije lažna i veštačka pozitivnost, forsiranje sebe da samo mislimo pozitivno i osećamo samo „pozitivna“ osećanja. Da bismo bili zaista pozitivni i radosni, potrebno je da dozvolimo sebi i da se suočimo sa neprijatnim događajima i osećanjima. Sve je to deo života i ljudskog iskustva, i problemi i neprijatna osećanja su tu da nas nauče nečemu. Ne treba im se prepuštati i tonuti u njih, ali ih ne treba ni ignorisati jer neće proći sami od sebe. Mnogo sam učila, i što je još važnije radila, da bih došla do toga da mogu istinski da se radujem i živim život. Iskustvo sa bolešću sam doživela kao test koji sam uspešno položila :)

Kad smo već kod učenja, juče sam baš čitala i tvoj tekst o tome zašto kod nekog knjige o samopomoći imaju efekta, a kod nekih ljudi nemaju. U tekstu si fino objasnila da postoje mnogi problemi koji su kompleksni i koje ne možemo riješiti sami nego nam treba pomoć stručnog lica (tekst svakako pročitajte na Da li psihološka samopomoć pomaže?) Mislim da sam u pravu ako kažem da ljudi na našim prostorima još uvijek na razgovor sa psihologom gledaju kao na nešto loše i izbjegavaju ga koliko god mogu. Zašto je to tako i da li se situacija mijenja vremenom?

Još uvek postoji to uverenje da je nekako sramota obratiti se psihologu, da je sramota da neko ne može sam da reši svoje probleme. Raduje me što primećujem da je toga sve manje i da su ljudi sve spremniji da se za pomoć i podršku obrate nekom stručnom. Tome je doprineo i internet, jer danas su ljudi u prilici da čitaju o psihologiji i da na taj način shvate šta je to i na koji način može da im pomogne. Mislim da je tu delom odgovornost i na nama psiholozima, što možda nedovoljno pišemo i govorimo o tome na koje sve načine možemo da pomognemo i za koje probleme mogu da se obrate. Da nisam studirala psihologiju i išla na razne edukacije ni ja ne bih znala sve to. Trudim se da kroz pisanje na blogu ljudima što više približim psihologiju i dobrobiti koje rad na sebi, uz stručnu podršku nosi, i drago mi je što vidim da to ima efekta.

jelena pantic1

Veliki broj stručnjaka govori o tome koliko je važno da vodimo računa čime “hranimo” svoj um. U prevodu bi to značilo da je za to kako se osjećamo presudno ono što čitamo, slušamo i gledamo tokom dana. Zašto je ljudima toliko teško da se odupru porivu da čitaju crnu hroniku i ružne vijesti?

Nekad je čitanje o tuđim problemima i nesrećama način da se skrene pažnja sa ličnih problema. Takođe, takve vesti su na naslovnim stranama i u udarnim terminima vesti, i potrebno je uložiti svesni trud i napor da se izbegnu takve vesti. To nije uvek lako, ali se itekako isplati.

Važno je da budemo informisani i da znamo šta se dešava oko nas, ali je isto tako važno da se podsetimo da to što smo pročitali o svakoj nesreći koja se dogodila danas, ne donosi dobro ni nama ni drugima. Previše čitanja i slušanja loših vesti neminovno utiče na raspoloženje, i to je jedna navika koje je moguće osloboditi se.

Za početak je dobro da smo svesni kako sve to utiče na nas i da nikom ne koristi. Mnogo smo korisniji i sebi i drugima i društvu kada svoj život živimo na najbolji mogući način. Takođe, lakše ćemo pomoći drugima kada je nama dobro.

Ne mogu se oteti utisku da najveći dio problema koje imamo danas vuče korijene iz materijalnog nezadovoljstva. Činjenica jeste da je vrijeme u kojem živimo danas puno izazova i prepreka na koje očito nismo navikli i u velikoj mjeri nismo obučeni da se nosimo sa njima. Međutim, čini mi se da smo danas nezadovoljni ako nemamo puno stvari koje nam realno možda i ne trebaju. Zašto je materijalno postalo toliko važno? Ili možda bolje da pitam – zašto je i kada skromnost postala mana?

Sistem vrednosti koji se promoviše kroz sve medije je takav, da je materijalno najvažnije i da je imati mnogo put do sreće. Ljudi se na žalost bez mnogo razmišljanja povode za tim i veruju da imati mnogo i biti uspešan po kriterijumima koji se serviraju znači biti srećan. Mislim da je Džim Keri rekao da bi voleo da se svi ljudi obogate i postanu slavni, jer će tada shvatiti da to nije put do sreće i zadovoljstva životom.

Novac nam je potreban da bismo obezbedili egzistenciju i lagodan život, ali nije dovoljan za sreću i mir. Istraživanja pokazuju da novac donosi sreću samo kada je u pitanju preživljavanje. Kada neko nema šta da jede i gde da živi, novac koji će to omogućiti će doneti sreću toj osobi. Ali za sve preko toga novac ne igra značajnu ulogu. Napredovanje na poslu, povišica, nova kuća, auto…donose kratkotrajno zadovoljstvo ali ne utiču na dugoročni nivo sreće i zadovoljstva životom. Dobar primer su ljudi koji dobiju na lutriji. Većina njih se relativno brzo vrati na nivo novca i sreće na kom su bili i pre dobitka. U redu je uživati u blagodetima koje donosi novac, putovati, živeti u lepom prostoru, biti lepo obučen….ali važno je da budemo svesni da to nije dovoljno za istinsku sreću, niti je uslov za sreću uopšte. Kada novac i materijalne stvari počnemo da posmatramo kao sredstvo a ne kao cilj, bićemo mnogo slobodniji i zadovoljniji.

Na ovo pitanje o materijalnom mi se nadovezuje priča o uspjehu. Meni je simbol uspjeha vedra i nasmijana osoba, onako od uha do uha. Viđala sam neke bogate, sa puno para koji ga nisu imali. Viđala sam i viđam i one druge koji žive skromnim životom ali su baš takvi. Šta je za tebe uspjeh?

Za mene je uspeh da u svakom trenutku ja budem ja i da živim svoj život. Napisala sam jednom prilikom da je uspeh potpun tek kada smo ga postigli osećajući se dobro u svojoj koži. Dobro si primetila da su neki ljudi bogati i uspešni po nekim važećim standardima, a u sebi duboko nezadovoljni. Po meni se tako nešto ne može nazvati uspehom. Novac i uspeh sami ne donose sreću i zadovoljstvo, ali ih ne odnose. To mi je važno da naglasim jer neki ljudi sebi ne dozvoljavaju da zarade novac koji objektivno mogu da zarade, i ne dozvoljavaju sebi da budu uspešni onoliko koliko mogu, jer veruju da su svi bogati i uspešni nezadovoljni.

Kada bi ti imala čarobni štapić, koju ljudsku osobinu bi njime ukinula? Šta je ono što misliš da ljudima danas nanosi najviše štete?

Odlično pitanje :) Prebacivanje odgovornosti na druge ljude i spoljašnje okolnosti, to bih prvo ukinula. Mnogi ljudi ne čine ništa upravo zbog uverenja da od njih ne zavisi mnogo, da neki drugi i nešto spolja određuje kakav će im život biti. Mi ne možemo da utičemo na sve događaje, ali možemo da utičemo na to kako ćemo ih protumačiti i kako ćemo reagovati na njih, kao i koje ćemo korake preduzimati.

Šta je to što možemo dalje očekivati od Jelene Pantić? Za sada ljudi na tvom blogu mogu skinuti besplatno tvoj Vodič za srećniji život, a takođe imaš u ponudi i nekoliko programa specijalizovanih za određene probleme. Pripremaš li još nešto novo za one koji te prate i kakvi su tvoji planovi za ovu godinu?

Nastavljam da pišem tekstove na blogu sa istim entuzijazmom i inspiracijom. Pripremam  nove online programe i radionice, u Novom Sadu i online za sve koji su daleko. To je otprilike to, za sada. Imam u planu i neke nove projekte i aktivnosti, ali o tome više kada budu realizovani :)

Hvala ti puno na ovom razgovoru. Vjerujem da će čitaoci uživati u njemu bar upola koliko sam ja uživala :)


About Cyber Bosanka

Blogerica - Cyber Bosanka Zaljubljenik u internet i društvene mreže. Radoznala i uvijek raspoložena za lično usavršavanje. Životni moto - Budi otvorenog uma. Ne radi drugima ono što ne želiš da drugi rade tebi.

11 Comments

  1. Nena3110

    January 15, 2015 at 8:06 pm

    Hvala za ovaj intervju.
    Dugo pratim Jelenin blog i sve što piše na netu.
    Svesna sam svojih grešaka i zašto nisam srećna, svoje zablude da volim sebe, svesna sam da je bolje ako mislimo pozitivno i prihvatamo svoje probleme, ali ne živimo u njima. No, na žalost, i pored cenjene profesije, previše potcenjene po nagradi, ja se baš prepoznah u citatu: “…da novac donosi sreću samo kada je u pitanju preživljavanje. Kada neko nema šta da jede i gde da živi, novac koji će to omogućiti će doneti sreću toj osobi.”
    Znam da mi niko ne veruje, jer, eto, imam net, zar ne?
    Nadam se boljem.

    • Cyber Bosanka

      January 15, 2015 at 8:18 pm

      :(
      Ja vam vjerujem. I iskreno se nadam da će uskoro biti bolje.
      Ne dajte se

    • Jelena

      January 15, 2015 at 11:59 pm

      I ja vam Neno od srca želim da rešite problem i da vam bude bolje.

  2. pruge

    March 15, 2015 at 1:29 am

    Odličan tekst, bravo!

  3. Jovana

    May 8, 2015 at 9:48 am

    Odlican tekst, zelim Vam sve najbolje !
    joanalicious.com

  4. Pingback: "Putovanje u središte srca" Jelene Pantić - knjiga kao najbolji drug - Cyber Bosanka

  5. Amir Čamdžić

    June 9, 2015 at 9:13 am

    Podrška.

  6. Pingback: Kako preći 40.553 koraka? Dva dana #hodajsamnom kroz Banjaluku :) - Cyber Bosanka

  7. Lavanda

    October 28, 2015 at 11:24 am

    Ne postoji bolji lek od pozitivnog razmisljanja. Svaka cast i samo napred!

  8. Nada

    August 18, 2016 at 3:51 pm

    Trenutno doživljavam puno negativnih stvari vezano za materijalnu stranu života. Ne brinem toliko o sebi, koliko o odgovornosti za druge i tog osjećaja nemoći koji proizilazi iz toga da neću moči držati do svoje riječi u dogovorima sklopljenim prije te situacije.

    • Cyber Bosanka

      August 18, 2016 at 4:04 pm

      Žao mi je zbog toga. I znam dobro taj osjećaj, nažalost :(
      Nadam se da ćete isplivati iz toga uspješno. Želim vam od sveg srca da bude tako i to što prije.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *