Autor: Hana Kazazović
Imam ja te neke svoje rituale svaki dan. Jedan od njih je da ujutro čim se probudim u sebi ponovim nekoliko afirmacija ili pozitivnih misli kojima želim taj svoj dan usmjeriti u pozitivnom pravcu. Uz njih ponovim i nekoliko želja, onako naivno ih pošaljem u Svemir nadajući se da će me neka velika sila čuti i pomoći im da se ostvare. Od početka maja imam jednu redovnu želju koju ponavljam stalno i evo još uvijek čekam na Svemir da obrati pažnju na nju. Negdje je izgleda zapelo.
Naime, početkom maja je u ulicu kojom stalno prolazimo muž i ja neko u kutiji donio 5 malih kučića. Jedva prohodali, isprepadani toliko da im nisi mogao prići nikako, a vječito gladni. Vrijeme kišovito, a njih 5 se kad je kiša sakrije u grm, isprepletu se tako da ne znaš ko je ko i griju se. Naravno, tako mali nisu mogli ni jesti puno toga. Svako jutro sam im kuhala rižu pomiješanu sa hranom iz konzerve pa smo im to nosili. Iskreno, nisam uopšte mislila da imaju šansu za opstanak. Na sve strane u gradu previše pasa a mogućnost da ih neko uzme i skloni ravne nuli, tako da su bili prepušteni na milost i nemilost sreći, meni i mužu i komšijama koji su se takođe priključili u hranjenju. I tim mojim molitvama, naravno.
Gledala sam ih kako rastu. I što su bili veći povećavao im se i krug kretanja. Premjestili su se bliže ulici i kućama, jer su valjda shvatili da tako češće i dobijaju da jedu. Nestašni kao djeca, milina ih je bilo gledati kako se igraju i kako se i dalje ne razdvajaju. 3 curice i 2 dečka. Svi jako slični a opet tako različiti. Predstavićemo ih svakog posebno pa ćete vidjeti.
Ono što je karakteristično za njih jeste da nisu baš previše druželjubivi. Vremenom sam shvatila da je uzrok tome strah. U neku ruku mi je čak i drago, jer tako imaju više sreće da opstanu, sklanjajući se od ljudi koji bi im možda mogli nanijeti zlo. A takvih je u našem gradu zaista mnogo.
Da krenemo redom:
Žuta – kujica umiljatog pogleda koja je većini omiljena. Nekako je i najumiljatija od svih, prva će vam prići, gurnuti vas šapom, gristi za ruku ako ne obraćate pažnju na nju i slično. Obožava da jede iz ruke. Vrlo često krekere neće da jede osim ako ne čučnem pored nje i dajem joj jedan po jedan. Valjda tako dobije taj osjećaj da je nekom stalo do nje i da je neko voli. A iskreno, ovako umiljato stvorenje zaslužuje ljubav. Prilično je radoznala pa sve češće odluta daleko od svoje braće i sestara što mi se nimalo ne sviđa. Strah me da u tim svojim lutanjima ne nastrada, od automobila ili od većih pasa sa drugih teritorija.
Jutros smo imali pokušaj hvatanja svih 5 da ih vodimo na sterilizacije. Uspjeli smo uhvatiti samo nju. Srce mi se cijepalo dok sam je gledala kako drhti od straha u kombiju, vjerovatno misleći ko zna šta i proklinjući sebe što je dopustila da joj se približimo. Ne mogu ja Žutoj objasniti da ide na sigurno i da joj je sve to za njeno dobro. Ona vjerovatno sad traži svoju braću i sestre, strahujući da ih više neće vidjeti.
Pjevač – tako ga zovemo jer najviše “pjeva”, odnosno laje tako kao da nešto pokušava da nam kaže. Skoro sav je crn, odnosno tamno smeđ, i samo na vrhovima prstiju ima bjele flekice. Mužjak, veoma radoznao i veoma hrabar. Toliko da je već istražio širu okolinu zašavši duboko u tuđe teritorije. Prije 3-4 dana ga je udarilo i auto, pa sad na usni i na nozi ima ranice koje će, nadam se, brzo proći. Kad se oslobodi voli da se mazi, kao i svi.
Čarapice – čokoladna kujica koja ima bijele čarapice. I ona voli da pjeva :) Umiljata je mada joj treba malo više vremena da se oslobodi. Uglavnom prati kako se ponašaju ostali pa ih kopira – ako se oni nakače na vas i ona je tu obavezno, traži svoju porciju maženja. Meni je jedna od najljepših jer ima tu lijepu boju i sva je nekako elegantna.
Šarena – kujica koja je u svom filmu. Najnepovjerljivija od svih, rijetkost je da će prići, eventualno ako je hrana u pitanju i ako je gladna onda se desi i da jede iz ruke. Od prvih dana je bila malo kontra od ostalih – ako su ovo četvoro spavali ona je hodala okolo istražujući okolinu. Spavala je kad su oni bili budni. I danas je najćešće vidim samu kako leži i posmatra šta se dešava. Čini mi se da je najviše isprepadana od svih i uopšte nemam snage da mislim o tome šta je dovelo do toga. Nadam se da će dobiti priliku da se oslobodi tog svog straha.
Crno – bijeli šejtan, kako ga ja volim zvati. Ili “krpeljko”, nadimak koji je zaradio zato što je ima preko 50 krpelja na sebi, pretežno na glavi. Šejtan zbog toga što ga je uspjelo udariti auto tako da mu je noga bila užasno povrijeđena i mislili smo da nema šanse da preživi, ili bar da ostane sav pokretan. Nije dao da mu se priđe, dok je bolovao sam se zavlačio po grmlju i lizao svoju ranu. Dan po dan i ona se popravljala, ali su zato opasnost predstavljali krpelji. Zahvaljujući Almi i Alisi iz Šape i njih smo ga riješili, tako da je ovaj malac sada skroz zdrav, sa totalno zaraslom ranom, a uz sve to jako brz. I voli da se mazi, strašno. Sad je uvijek prvi kad ih obilazimo, gura svoju glavicu sam da ga pomilujete.
Znam, nismo nešto pretjerano originalni sa imenima. Nikad mi to nije bila jača strana.
Uglavnom se sada svi iznenade kada vide da je njih 5 tu opstalo i ostalo živo. I meni se čini da su ovo već dokazani mali borci i pobjednici, jer šta su već do sada preživjeli, da nisu takvi ne bi opstali sigurno. Otporni su i snalažljivi, ali im je i pored svega opstanak ovdje upitan i to je ono što me brine. Da, komšije ih hrane ali ima i onih kojima smetaju i svaki dan strahujem da ih neko ne otruje ili odvede negdje. Ovdje okolo su kuće, ne zgrade i oni ulaze u dvorišta, istražuju i to se baš ne sviđa svima. Osim toga, kratkodlaki su i mršavice a ide zima. Ne znam kako bi oni podnijeli neki veliki snijeg ili niske temperature. Sada im je između 5 i 6 mjeseci, i u suštini su to još uvijek skoro bebe.
A osim toga, nije što su moji (jer ih osjećam tako), nego su zaista divni i sigurna sam da negdje postoje ljudi koji ih mogu voljeti onako kako zaslužuju. Nisu oni bez razloga do sada opstali, ubijeđena sam da neko čeka na svakog od njih. Nije to samo zbog mojih molitvi sigurno.
Zato sve ovo pišem, da vas upoznam sa njima. Jer možda baš vi koji ovo čitate znate te osobe koje čekaju na njih. Samo ih trebamo povezati, zar ne? Dok su ovi ljepotani živi i zdravi. Jer znate kako je kod nas, svaki dan im je lutrija. A oni se već predugo kockaju i ne znam dokle mogu izdržati.
