Pojedinac ili čopor, šta će ko odabrati – razmišljanje nakon “Kafe sa Bukom”

Autor: Hana Kazazović

Juče sam bila na “Kafi sa Bukom”. U sklopu svoje turneje po gradovima u BiH ekipa Buke je došla i do Zenice, pa smo imali priliku sjesti sa ljudima koji već 15 godina vode ovaj projekat u sklopu kojeg je nastao i jedan od najčitanijih portala na prostoru bivše države. Neću vam ja pisati dalje o njima i o projektu, preporučujem vam da kod njih ispratite reportaže i tekstove koje objavljuju.

Ja ću se zadržati na jednoj rečenici koju je Aco juče rekao i koja mi od juče rovari po glavi i ne pušta me na miru. Ta rečenica je vezana za poređenje nas i Norveške, a osnovna razlika je da je „kod njih osnovna jedinica društva čovjek, a našeg čopor“.

Čopor. Upravo on mi ne izlazi iz glave, jer mi je tom rečenicom Aco uspio objasniti sve ono što mi se kod nas ne sviđa i sve ono što me fascinira kod Skandinavaca. Nije tajna da mi je Kopenhagen omiljeni grad (na neviđeno) i da u svim testovima (da, oni glupi internet testovi) uvijek zemlje Skandinavije ispadnu mjesto koje mi po svemu odgovara.

Kad sam i kako prestala biti dio čopora?

Prije skoro 3 godine sam napisala tekst Šta ja danas mislim o Jugoslaviji? u kojem sam objasnila kad se desio moj prekid sa čoporom. 16 godina sam rasla kao dio čopora slušajući bajke koje su „hranile“ tu pripadnost. Onda se desio rat i raspad koji mi je pokazao koliko su te stvari besmislene i koliko je ljudski život beznačajan vođama čopora.

Meni nije bio niti će mi ikad biti. Svaki život mi je značajniji i važniji od bilo koje zastave na svijetu i od bilo koje granice. To sam shvatila sa 16 godina, gledajući haos oko sebe. Godine koje su uslijedile nakon toga su me samo još više uvjerile u to.

Tad sam valjda počela da na svijet oko sebe gledam svojim očima i da mislim svojom glavom.

Tad sam počela da preispitujem sve što čujem i da vjerujem samo u ono čemu lično mogu svjedočiti.

Tad sam počela da se u svakoj skupini izdvajam u stranu preispitujući ono što zagovaraju.

Tad sam počela da se trudim da uvijek čujem i vidim i drugu stranu, te posebno da je probam shvatiti.

Provela sam godine čitajući najekstremnije forume na internetu, samo da bih shvatila krajnosti i razmišljanja koja stalno gledam oko sebe. Provela sam godine analizirajući i pokušavajući da shvatim svijet i ljude oko sebe.

Ono što sam shvatila nakon svega jeste da se ljudi drže u čoporima zato što ne znaju i strah ih je da budu sami. Čopor im daje snagu i sve ono što im fali da bi se osjećali sigurnim.

Ono što sam shvatila jeste da ljudi u čoporu često ne znaju / neće da čuju i shvate bilo koga oko sebe – ni pripadnike drugih čopora, a posebno ne pojedince. Posebno ne one koji pričaju priče koje se razlikuju od onog što njihov čopor smatra kao jedinu ispravnu istinu.

Ono što sam shvatila jeste da ljudi u čoporu često ne misle svojom glavom. Ili ne misle uopšte. Puštaju da za njih to rade vođe čopora. Tako je lakše, valjda.

Šta može pojedinac protiv čopora?

To je suština ovog mog teksta. To je tačnije suština svih naših problema. Jer mislimo da ne može puno ili da ne može ništa.

Ja to mislim. Ili sam mislila do juče. Dok nisam otišla na tu „Kafu sa Bukom“ i sjela oči u oči sa ljudima koji isto tako nisu dio čopora. Sjela sam pred ljude koji već godinama rade stvari zbog kojih ih napadaju čopori.

I shvatila da sam kukavica. Da sam izabrala najlakši put. Onaj koji donosi najmanje nezamijeranja.

Uvela sam autocenzuru u sve što radim zbog toga. Čak sam i objašnjenje smislila za to. Rekla sam da je to zbog toga što želim da se fokusiram na stvari koje su bitne meni. A u stvari nisam imala snage / živaca /energije da podnesem negativne komentare.

Nisam imala snage da podnesem napade čopora. Ne znam imam li je i sada. Ali hajde da bar budem poštena i prema sebi i prema drugima. Hajde da stvari nazovem pravim imenom i kažem:

To je takođe jedna vrsta kukavičluka.

Kukavičluk je svjesno prećutati svoje mišljenje i ne reći / napisati ga javno onda kad imaš potrebu da ga izneseš – samo zato što znaš da će ti ono „navući“ gomilu negativnosti i komentara koji nemaju veze sa mozgom ni sa onim što si mislio.

A to je toliko u suprotnosti sa onim što ja inače mislim / želim / „propovijedam“. Toga sam konačno juče postala svjesna.

Nije poenta u tome da se izbjegavanjem bilo čega zaštitimo od neprijatnih stvari u životu.

Poenta je da naučimo živjeti uprkos neprijatnostima i da ojačamo toliko da nam ne mogu ništa.

Ne znam koliko sam ja uspjela u tome, ali nešto kontam da ću vjerovatno uskoro saznati.

Ljudi iz „Buke“ su mi jednom kafom pomogli da u igrici života pređem na viši nivo. Tako se bukvalno osjećam nakon ove „samoanalize“ i priznanja koje sam prvo rekla sama sebi (da, ispred ogledala). A onda ovdje i vama.

Zato što je važno da znate kako lekcije iz teorije nije jednostavno uvesti u praksu. Nekad su potrebne godine da se to desi. I potreban je pravi momenat. Plus hrabrost i sposobnost da staneš pred sebe i iskreno kažeš sve što ti je na srcu.

Ali vrijedi, jer uspiješ pogledati u sebe otvoreno i bez ikakve maske. Približiš se svojoj suštini, a to i jeste cilj. Jer samo tako možeš živjeti svoj najbolji život.

I, da li je bolje biti pojedinac ili dio čopora?

Svako zna za sebe i ja zaista poštujem svačiji izbor. Ali mogu reći jednu stvar, iz iskustva. Kao pojedinac imate priliku da mislite svojom glavom. To je najbolje iskustvo, jer svako od nas najbolje za sebe zna šta mu odgovara.

I na ovom svijetu, svuda oko vas, postoji puno pojedinaca koji takođe nisu dio nijednog čopora. Međutim, ne vidite ih, jer poput vas ćute i žive svoje živote tiho, za sebe. Kafa sa bilo kim od njih bi vam možda popravila dan, ali ne idete na nju jer ne znate jedni za druge.

To je priča mog života.

Zato što sam ja popila tonu kafa i čaja sa pojedincima koje sam upoznala zahvaljujući pisanju bloga. Promijenili su mi život na bolje, uljepšali ga na milion načina.

Jer nije poenta u pisanju. Poenta je u povezivanju na osnovu interesovanja, stavova, ideja i razmišljanja.

Napišete nešto pa vam se javi neko ko misli isto. Nikad niste čuli za njega i nikad ga ne biste sreli u prolazu, ali uspostavite kontakt i nakon nekog vremena imate prijatelja. Pojedinca. Onog koji se usudio da misli svojom glavom i da izađe iz čopora.

Ja već godinama mislim da je takvih pojedinaca malo. Kad me pitaju koliko kažem – 2-3%. Možda je taj broj i veći, ali ostali sjede kod kuće i ne učestvuju. U životu.

Ali jednu stvar znam sigurno. Da bismo živjeli bolje, potrebno je da taj broj bude puno veći. Da pojedinci „nadjačaju“ čopore.

Pameću, naravno. U snagu i silu vjerujem samo kad treba nešto teško nositi.


26 comments

  1. Bravo Hana! Hvala ti što si mi rekla nešto što već znam o sebi, ali nisam nikada javno ovako napisala. Oduvek sam se izdvajala iz raznih čopora i na najteže načine pronalazila one dragulje-pojedince. (Jako je teško biti drugačiji, znaš verovatno i sama.) Blog mi je mnogo pomogao da ih više prizovem sebi, i jako sam srećna zbog toga :)
    Hvala ti što si i ti, na daljinu, deo mog “čopora pojedinaca” :)

      1. Pa ovaj nekako vi to sve u negativnom kontekstu . O čoporu. Čim tako kažete to asocira na životinje. Nekako nije mi to baš. Pa prirodna je potreba ljudi da se udružuju da žive u nekoj zajednici. Kad ste sami i u prirodi ste ranjivi. Kad ste izvan čopora onda ste plijen grabežljivaca. Onda nemate više slobode. Zvuči paradoksalno ali je tako . Onda ste plijen jakih. Razmislite. Pa možda se može i u čoporu misliti svojom glavom. Pa malo odglumite ali uživate istovremeno prednosti ”čopora”. Pa da li su svi toliko snažni da budu sami. Vaš um ne može niko sputati. Pa čak ni čopor ako to vi sami ne želite.Znate, um i misao mogu biti slobodni ali delanje je drugo. Ne znam , razmislite. Ali mnogo ste simpatični. Uglavnom nisam ni pročitao vaš tekst, osim ono nešto boldovano. Mnogo pozdrava.

  2. Mislim da je ovo moj prvi komentar :) a moglo ih je biti barem pola koliko je i objavljenih clanaka, jer me svaki odusevi, oraspolozi, pomogne mi (i ti cinis mnogim pojedincima zivot laksim kada procitaju tvoje objave; hvala ti za to), poslije citanja se osjecam bolje i radujem se jer znam i vidim da postoji jos ljudi na ovim prostorima koji misle i zive slicno kao ja (citam i komentare, i svi vi ste ljudi divni <3).
    Komentar na ovo bi bio jednostavno,
    ODLICNO! SVAKA CAST!

  3. Uvijek sam se osjecao kao pojedinac. Odvajanje od copora je krenulo u nekoj 16-oj, 17-oj godini sa otkricem ateizma i nekih dokaza koji su isli protiv ideje o bogu. I to me je tad dosta sokiralo, pa samo nastavio da stalno preispitujem sve.

    Danas nisam “clan” nijednog copora jer mi je to preispitivanje pokazalo koliko ne znam nista. A copori vole da forsiraju svoju istinu, koja je obicno zasnovana na poluistinama koja im je recena od strane nekog “idola”, ili politicara, ili generala, itd.

    Medjutim, tesko je biti pojedinac. Bar meni. Pa sam tako 100 puta precutao svoja misljenja, jer nisam htio da zalazim u konflikt. Jednostavno nemam te drustvene vjestine da se odbranim u raspravama i zato cutim.

    Takodje jedan od razloga sto izbjegavam konflikte je tvrdoglavost naseg naroda. Oni(kao i njihov copor) su u pravu, a ja nisam. Generalno u ovom dijelu Evrope vrijedi to misljenje da svako sve zna bolje i od onih koji su se skolovali u odredjenoj struci.

    Pretpostavljam da sam pojedinac zbog tog sto vjerujem da svako ima pravo na slobodu izbora vjerske i nacionalne pripadnosti, na slobodu da voli pol koji hoce, da radi sta hoce.

    Ovo zadnje, “da radi sta hoce”, se odnosi na slobodu ljudi da rade neke stvari jer HOCE, a ne jer imaju neku korist od tog. Tako je na primjer nekom cudno sto ja proucavam spanski jezik, jer “ne mogu naci posao s tim”.

    Eto toliko od mene. Malo sam se raspricao jer me je ova tema pogodila u zivac xD

    1. Potpuno te razumijem i hvala ti što si napisao ovaj komentar. Razmišljamo vrlo slično, skoro identično u stvari. I ja sam mnogo puta prećutala mišljenja zbog izbjegavanja konflikta. Jer, baš kao što kažeš – teško je ovdje voditi bilo kakvu raspravu. U stvari, u 95% slučajeva uopšte ne želim raspravu, ako nešto kažem, ali ne možeš to nikome objasniti.
      Takav je ovdje valjda mentalitet, šta li…

  4. Nisu copori izmisljeni na Balkanu. To je uvijek bilo i bice u ljudima, bez obzira jesu li na Balkanu, u Skandinaviji ili ….. Copori po nacionalnosti, vjeri, obrazovanju, misljenju, hobiju…. To je moje iskustvo poslije 30 god zivota na Balkanu i 20 godina u zapadnoj Evropi. Svi smo mi dio nekog copora, i ljudi koji misle svojom glavom su jedan copor :-).

  5. Hvala za ovaj divni tekst.
    na neki način mi je otvorio oči. Zašto se meni često događaju neprijatnosti u komunikaciji s ljudima?
    Pa, zato što sam drugačija, što ne lovim u mutnom, radim pošteno, činim dobro kad mogu, ne lažem, ali stavim do znanja da sam prepoznala da mene lažu.
    Mislim da će mi posle čitanja ovog teksta biti mnogo lakše i da ću manje brinuti zbog odstojanja koje imam sa nekim ljudima.
    Hvala puno!

  6. Prelijepo ste kazali ono što sam, čini mi se, oduvijek osjećao, ali nisam znao da kažem ili napišem. Sada se i ja nekako bolje i ljepše osjećam.

  7. “Ja već godinama mislim da je takvih pojedinaca malo. Kad me pitaju koliko kažem – 2-3%. Možda je taj broj i veći, ali ostali sjede kod kuće i ne učestvuju. U životu.” Istina…A šta ako nas je više od 2-3%? Mene strah da nas nije ni toliko:(

  8. Teks je odličan.Ja ni kao dete nisam pristajala da budem deo mase ili čopora.Uvek sam imala svoje mišljenje koje sam bila spremna da obrazložim ali sam esto nailazila na ljude koji se nisu slagali samnom.To ne bi bio problem da su oni imali argumente.Sa onima koji imaju svoj stav nikada nema problema.Problem je sa onima iz čopora koji su uglavnom agresivni ili neverovatno uporni u ponavljanju istih besmislenih tvrdnji u želji da ti objasne kako je jedino ispravno ono što oni govore.Vremenom sam se umorila od toga i povukla što je verovatno pogrešno.Komuniciram sa ljudima koji umeju da komuniciraju a ima takvih još.Mnoge sam upoznala na internetu i blogovima a neke i u svom okruženju.

  9. Draga Hana, prvi put na vasem blogu. Dobar osjecaj. Vazno ste pitanje, u jos vaznijem kontekstu otvorili. Okupiraju me I samu u zadnje vrijeme misli o tome koliko je vazno izraziti svoje misljenje, uz uvjet da za to osijetite potrebu (znacajno se to pojacali bojom u tekstu). Lajk je opcija koja nas je zablokirala. Prilagodjen je brzom I povrsnom zivljenju. Daje tek privid komunikacije I angazmana. Pogresno se, na zalost, kreirala atmosfera u kojoj eksponiranje na webu diskreditira, po principu kako samo osvrtanje na primitivne komentare dovodi u pitanje ozbiljnost, duhovnu I intelektualnu tezinu vlastitih. Osim toga, mnogi se suzdrzavaju kako bi izbjegli ego tripovanje,koje to,iskreno, u odredjenoj mjeri I jeste jer ne polucuje nikakve instant rezultate, osim sto zatitra samodopadnosti. Zavrsava otprilike tamo gdje pocinje.Pozdravljam vas poziv na otvorenost. Sve sam sklonija misliti kako je, unatoc svemu prethodno recenom, vazno “izici”, jer povezuje, kumulira pozitvnu energiju, ulaze mali napor u dobrom smjeru. Izostanak manjeg napora kao prethodnice vecem je stetniji, samim time sto je lakse ostvariv.Veliki pzodrav!!!!

    1. Nina, hvala vam puno na komentaru. Slažem se sa napisanim. Lajk nas jeste doveo u stanje površnosti i u situaciju da po inerciji “učestvujemo” lajkajući, ne naprežući ništa više od prsta. Sve češće se tjeram svjesno da to ne radim, nego da napišem komentar ukoliko mi nešto privuče pažnju.
      I zaista mislim da je važno reći, oglasiti se, dati na znanje da smo tu, da mislimo ovako ili onako i da se kao takvi, lakše prepoznamo i pronađemo.

  10. Ima u ovom tekstu i onoga što mi se oduvek dešava i onoga o čemu od nedavno razmišljam i što sam počela da menjam.
    Ja niti želim niti umem da budem deo mase. Zbog toga sam se s vremena na vreme osećala usamljeno, a danas prihvatam to i uživam.
    Prepoznajem se i u izbegavanju konflikata i u bežanju od pojava koje mi ne prijaju, te sam tako često prećutkivala svoje mišljenje i bežala od pojava koje mi ne prijaju (novine, društvene mreže…). To sam rešila da menjam i već to polako i radim. Možda se čak osmelim i blog da počnem da pišem :D

  11. Draga Hana,svaka cast!Uzivala sam i u ovom tekstu koji je sve samo ne deklarativan.Ovo je hrabar teks jer je veoma iskren i podsticajan.Zivot ne cine samo reci vec konkretni koraci a svaka rec u ovom tekstu je korak napred .Bistar um i cisto srce ne smeju imati kompromis, duzni smo se boriti,biti istrajni i hrabri cak i kada se cini nestvarnim.Svako dobro !

Leave a Reply

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

X