Prvo da kažem – ne bih vas zamarala ovim da mi zaista nije jako stalo. I znam da je zaista teško i da ovakvih slučajeva ima na sve strane, ali eto, meni je ovaj prirastao srcu, a njega je zapalo da mu ja pokušavam pomoći. Ne znam ko je gore prošao u toj kombinaciji.

O čemu se radi?

Bio je 16. juli, sparno poslijepodne i ja sam sjedila za računarom radeći. Tišinu je prekinulo skičanje ispred zgrade pa sam istrčala na balkon da vidim o čemu se radi. Malo, čupavo sivo kučence koje se 2-3 dana ranije pojavilo ispred zgrade je udarilo auto. To kučence je inače tako slatko, onako čupavo i smotano, ali mu nikako nismo uspijevali prići jer je bježao od ljudi. Jadničak se i sakrivao pod automobile jer se tu osjećao sigurniji, ali se eto, taj dan, nije uspio izvući na vrijeme.

Sandina je prišla i konstatovala da je izgleda ok, ali on se nije micao niti mogao ustati. Sišla sam i ja da vidim šta ćemo, te smo odlučili zvati veterinara da ga pogleda. Švrćo (tako smo ga prozvali) je ležao strpljivo ne mičući se. Nakon sat vremena je stigao veterinar, prepipao ga a Švrćo je skičao i pokušavao da se otme. Konstatovano je da se ne radi o prelomu lijeve zadnje nožice, nego da je u pitanju nagnječenje zbog kojeg mora samo mirovati. Dobio je injekciju i rečeno nam je da ga smjestimo negdje.

A gdje ga smjestiti?

Na ulicu u kutiji? Najveći broj komšija nije baš oduševljen prisustvom pasa što jednim dijelom razumijem jer ih ima previše. Međutim, te komšije nekako uvijek nađu pa šutnu te male kučiće, a velikim ne smiju prići. Tako da je ta opcija bla zaista rizična.

I donesena je odluka – kod mene na balkon. 2-3 dana je trebao trajati taj oporavak pa smo ga mislili vratiti na ulicu. Međutim…

Švrćo je prvih 2-3 dana cvilio kad god bi se pomjerio i dodirnuo nožicu. A uz sve to je i dalje bio jako strašljiv i nepovjerljiv. Tako se njegov boravak u privremenoj bolnici “Cyber Bosanka” odužio na punih 14 dana. Za to vrijeme je uspio doći do faze stajanja na nogama i ne bježanja čim mu priđem. Mada se i dalje vraćao u svoju kutiju na balkonu čim bi Damir ili ja izašli da vidimo šta radi.

Jedan dan smo ga okupali pa je sinuo. Kupanje je podnio skroz mirno ne pustivši ni glasa. Njegova čupava dlaka se raspetljala pa je postao još slađi. I inače, ja se ne razumijem mnogo u pse ali je ovo jedno jako mirno i poslušno štence, pored toga što je presladak.

Dogovorili smo da u ponedjeljak ide u Sarajevo da mu se pregleda nožica. Kad su me zovnuli da ga snesem lagano sam ga uzela u naručje a on se drhteći šćućurio uz mene. I onog momenta kad sam krenula da ga odvojim i stavim u kavez me – upiškio od straha. Zalijepio se za dno kaveza kao da će mu se desiti ne znam šta.

Na pregledu kod doktora je pokazao da je noga skroz ok jer je odmah počeo bježati od njega. I od ponedjeljka je u Sarajevu, a od danas konkretno u pansionu koji se plaća.

Tu ga ne možemo dugo držati, samo još par dana, jer nemamo novaca. A vratiti ga na ulicu nakon ovoliko vremena je najgora moguća odluka. Zato mu uporno tražim dom i smaram sve ljude koje znam.

Zato molim i vas, ako možete pomoći – ako znate nekoga ko bi ga udomio, da mi se javi. Na fotografijama se vidi da je sladak, a ja mogu potvrditi da je jako umiljat i da lako prirasta srcu. Toliko da sam čak i sama prvi put došla u iskušenje da razmišljam o držanju psa u stanu, mada za to nisam a i nemam uslove.

Hvala unaprijed svima :)

 Autor: Hana Kazazović