Autor: Hana Kazazović
U nekoj knjizi sam pročitala kako bi svako od nas trebao da ima svoju “ignore listu”. I mene je u početku zbunio naziv, ali me objašnjenje natjeralo da razmislim o pravljenju jedne za sebe. O čemu se radi?
Konkretno, svi mi uglavnom pišemo šta bismo sve voljeli ili trebali uraditi, u toku dana ili života, zavisno od toga na šta se fokusiramo prilikom pisanja. Međutim, da li znamo šta je ono što ne želimo raditi, odnosno ono na šta ne želimo gubiti vrijeme?
Da li je neko od vas razmišljao o svim tim stvarima koje mrljavimo tokom dana, onim koje nam oduzimaju energiju i pažnju, a koje eto, uzmemo da uradimo iz ko zna kojeg razloga. Često iz samo jednog – zato što ne znamo ni sami da li bismo trebali ili ne tim da se bavimo. Zato što nismo sjeli i sami sa sobom raspravili u detalje na šta ćemo se fokusirati i čime ćemo se baviti.
Znam da je sve ovo komplikovano shvatiti bez primjera, pa ću pokušati da sve ilustrujem sa par svojih, iz mog ličnog života.
Ja konkretno još uvijek nisam sjela i napisala na papir svoju ignore listu, ali sam nakon nekoliko iskustava kroz koje sam prošla sebi usmeno rekla čime se neću baviti i na šta neću trošiti svoje vrijeme i energiju.
Prije 3 godine sam na Zenica-Online pisala tekst o poreskim dugovanjima sportskih klubova Porez – to vam je ono što ne morate plaćati ako imate dobre jarane u politici. Nekoliko dana nakon toga su me zvali sa BHT-a da im dam izjavu jer su pravili emisiju na tu temu. Pristala sam jer me zvao neko koga inače cijenim i poštujem, a iskreno se meni uopšte nije pričalo o tome. Konkretno – nije mi baš želja da me ljudi zapamte sa TV-a kao nekog ko se bavi temama poreza, politike i slično.
Prije dvije godine sam pisala tekst Kako je nastalo okupljanje “Hoćemo mirnu Zenicu!” i nekoliko riječi o samom dešavanju. Desilo se da je u pucnjavi u Zenici slučajno ubijen mlad momak koji je čekao autobus na stanici. Nakon čitanja vijesti sam skoro spontano pozvala ljude da se sutradan okupimo na mjestu gdje je nastradao, da mu odamo počast. Napravila sam i Facebook event. Sutra se nas stotinjak skupilo na tom mjestu, a od toga je bilo bar 30% novinara. Svi oni su pravili priloge te uzimali izjave i od mene, svuda me potpisavši kao “organizatoricu protesta”.
Neko vrijeme je Google na pretragu mog imena izbacivao rezultate koji su se ticali tih protesta, izjave koje se tiču politike i drugih stvari, a sve to baš i nije nešto u čemu sam se lično pronalazila. Odnosno da budem precizna – ja sebe i svoju budućnost ne vidim u politici, niti kao neku aktivistkinju nevladine organizacije ili tako nekog udruženja, pa mi takva vidljivost uopšte nije bila draga. Uopšte nemam želju da me ljudi prepoznaju kao onu koja stalno nešto protestuje, pokreće, ronda, piše ili šta već.
Zato sam sebi u tom nekom ličnom razgovoru rekla “Ok, Hana, na tebi je da odlučiš šta ćeš i kako ćeš. Sve što uradiš, napišeš, izjaviš može biti dio tvog lika i djela. Do tebe je da izabereš čime ćeš se baviti i na šta ćeš se fokusirati”.
Onda sam sjela i dobro razmislila šta ću. Ne osjećam se dobro kao vođa bilo čega jer nisam takva po senzibilitetu. Imala sam nekoliko puta pozive i da budem dio nekih političkih stranaka pa sam razmišljala i o tome i shvatila da to nije moj film – ne vidim sebe ni u stranci, ni u parlamentu, državnoj službi ili bilo kojoj instituciji, ma kolika plata bila u pitanju, prednosti koje takve funkcije imaju ili bilo šta treće, tako da nema smisla da trošim energiju na takve stvari. Ne vidim sebe ni kao dio civilnog građanskog društva jer mi se uglavnom ne sviđa način na koji rade.
A da pišem o svim tim problemima koji nas okružuju istovremeno ne poduzimajući ništa drugo osim pisanja mi je nekako bezveze. Logično mi je da, ako intenzivno pišem o tome ili ako se bavim stalno tim stvarima, onda odem i korak dalje i uradim nešto konkretno.
Uglavnom, pošto to konkretno ne ide uz mene i ono kako ja vidim svoj život, odnosno kako ja želim da ga živim, odlučila sam da prestanem i da pišem o takvim temama.
To je ta moja ignore lista – ignorišem politiku, društveno politička previranja i trudim se da se bavim stvarima koje se uklapaju u listu svega onoga što želim da radim.
I vjerujte da mi je lakše od kako sam u svojoj glavi označila stvari kojima ću se baviti i poklanjati im pažnju, kao i one na koje neću trošiti svoje vrijeme. A to mi takođe pomaže da se fokusiram, te da ne dolazim u situacije u kojima se ne osjećam kao “svoja na svome”. Mislim na one situacije u kojima se nađete zato što niste načisto sa sobom šta biste i kako, pa vas neko pozove negdje a vi odete zbog njega iako tu ne vidite ništa interesantno za vas lično. Ili ne uspijete da ga odbijete jer niste ni sami sigurni da li je to za vas ili ne.
Ukratko – pored liste vama bitnih stvari, odvojite vrijeme i napišite sve ono što vas ne zanima i u čemu se ne vidite, te sve ono na šta ne želite trošiti svoje vrijeme i pažnju. Kad tako razvrstate stvari u svojoj glavi, biće vam lakše da se snađete i u životu.
