Autor: Hana Kazazović
Ima to pitanje koje me muči dugo i na koje ne uspijevam naći odgovor. Pitanje «Šta si željela biti kad porasteš?»
Ne znam. Ili nisam bila dijete koje je maštalo i imalo želje, ili sam zaboravna. Čak sam i mamu pitala sjeća li se šta me zanimalo kao malu. Ne sjeća.
Što znači da od malena nisam imala neke želje. Ili ih nisam znala formulisati ili se nisam usuđivala željeti.
Tu ne računam ono kad je baka rekla da sam «Pametna kao sudija i da ću biti sudija kad porastem», a ja dan kasnije ugledala fudbalsku utakmicu na TV-u pa pitala mamu «Hoću ja biti ovaj sudija?»
A pitanje mi je postavila Bojana Blažević u svojoj knjizi «Prodavnica istine». Mislim, postavila meni i svima onima koji knjigu čitaju. Ja sam je kupila prije nekoliko mjeseci i pročitala nekoliko puta od tada. Svaki put bih kretala da napišem osvrt na nju, pa zastajala «dok još jednom pročitam».
Ne znam zašto, valjda me nešto u ovoj knjizi vuče i traži da čeprkam po sebi. Da se preispitujem i zapitkujem i tragam za odgovorima.
A možda toga ne bi bilo da mi nije ona u posveti napisala «Priušti sebi luksuz da budeš ono što jesi!»
I od kako sam je uzela u ruke ja eto tako pokušavam saznati «šta ja to jesam».
Ne samo ovom knjigom, nego se kao puzzle slažu riječi, pitanja, osobe koje pratim… antene su mi u glavi naštimane na frekvenciju koja hvata sve sa tom tematikom.
«Luda žena», reći će neki. «Profurala 40 a još uvijek traži sebe»
A šta ću kad ne mogu da se sjetim šta sam htjela da budem dok nisam postala ovo što sam sad? Dok me nisu pripitomili i izdresirali i naučili sva pravila odraslosti, pa mi treba puno da se nađem.
Jer, tako nekako mi izgleda taj proces. Kaže Don Miguel Ruiz u nekoj od svojih knjiga* kako nas kao djecu pripitomljavaju. Jer su djeca neopterećena, reaguju instinktom, srcem, ne slijede pravila. I onda ih oblikujemo u skladu sa propisima područja u kojem žive, odnosno pripitomimo.
A ja to nekako zamišljam kao da na njih navučemo slojeve koji u stvari sakriju onu pravu suštinu, ono što oni jesu. I tako, ako nekom padne na pamet da kasnije u životu skonta šta je njegova suština, za šta je on predodređen, osmišljen, u čemu se najbolje snalazi… onda će morati da guli te slojeve sa sebe jedan po jedan i da se nada da će u tome uspjeti nekad.
Tako meni ova Bojanina knjiga dođe nešto kao alatka za guljenje. Jer postavlja pitanja i grebe po tim slojevima. Prilično nenametljivo, bez pametovanja.
U njoj ona piše o svim tim stvarima koje mi se motaju po glavi. Na primjer, o tome da smo isprogramirani da nam je patnja normalna.
«Sa empatijom u dahu, pitam se zašto i kako je i dalje manje nas koji smo odustali od patnje kao životnog stila. Većina se još koprca sa temama patnje, žrtvovanja za ljude, djecu, poslove ili šta god, u svakom slučaju dokazivanje sebi da nešto mogu ili moraju. U jednu ruku, predivno je posmatrati sve naše ljudske procese. Svako ima svoj tajming, ljudi postaju spremni kad postaju spremni, neko se opire mnogo, neko nimalo, neko čuje svoj poziv bez šuma, nekom ni razglas nije dovoljan. Sve to je već u savršenom redu. Ja sam samo malo iznenađena da je zadovoljstvo još tabu. Opasna tema»
Recimo ovaj pasus gore sam zapisala i u svoju svesku u koju pišem sve ono sa čim se složim 100%. I tu je zato što mi odavno smeta to kako smo naučeni da je samo patnja normalna i da je samo rad od kojeg crkneš važan. I onda kad nešto i uspiješ da uradiš a da se ne napatiš, osjećaš krivnju. Toliko smo naučeni da mora biti teško da sve manje od toga posmatramo ispod oka, kao nenormalno. I ne usudimo se bilo kakvu lakoću ni poželjeti, a kamoli raditi na tome da je imamo.
Ima nekoliko godina kako sam baš kod Bojane išla na radionicu o postavljanju ciljeva i valjda se prvi put srela sa procesom procjene vrijednosti po kojima živim i koje me vode kroz život. I svako od nas je drugačiji, ali meni ona nekako zna pogoditi žicu i pokrenuti mi kotačiće u glavi koji onda ne prestaju da se vrte dok ne izvrte nešto. Ovom knjigom ih je pokrenula i bez obzira što još uvijek ne znam šta sam htjela biti kad porastem, iskoristiću je da saznam sad šta želim biti kad porastem. Mislim, nikad nije kasno, zar ne?
Ovo sad uopšte nije klasični osvrt na knjigu, a i kako bi bio kad ni sama knjiga nije klasična knjiga nego upravo imam utisak da mi iz nje viri Bojana koja priča o stvarima koje su se dešavale njoj i kako ih je prolazila, vodeći i čitaoca kroz sve to i dajući mu alatke da malo poradi i po sebi i unutar sebe. I da me sad pitate “A o čemu se radi u knjizi?” jedino što bih mogla reći je – o tebi. Jer ćeš u njoj pronaći ono što te sad muči. A kad je budeš čitao/la za 3 mjeseca, pronaći ćeš nešto drugo.
Uglavnom, išaraću ja nju još podvlačeći citate i vrteći je po rukama. A vi, ako se do sad niste sreli sa Bojanom, bacite pogled na njenu stranicu Životni atelje. Tu imaju informacije i o knjizi, i tekstovi kroz koje možete upoznati malo više njen stil, a i koji će sami za sebe možda biti dovoljni da vas zaintrigiraju ili odgule neki sloj pripitomljavanja koji vam smeta.
*Četiri sporazuma, Peti sporazum i Majstorstvo u ljubavi – Miguel Ruiz / knjige koje takođe služe za čeprkanje po sebi i traganju za svojom suštinom.
— 
— 
